Kada čitamo opise reakcija grčkog establišmenta na mogući uspeh levičarske partije Siriza, kao da smo se ponovo vratili u kampanju Demokratske stranke na prošlim izborima. Kako kaže Slavoj Žižek u tekstu “Spasite nas od spasitelja”: “Kao što je obično slučaj kada se nudi pravi izbor, establišment je u panici: snaći će nas haos, nasilje i siromaštvo, kažu oni, ako načinimo pogrešan izbor.”. Grcima koji imaju levičarske sklonosti je lako. Na našim izborima, problem je bio dosta teži. Ako smo želeli da glasamo protiv neoliberalnog establišmenta, kao alternativa sa izgledom na uspeh nudili su se samo naprednjaci, bivša jednozančno nacionalistička partija. I tako je napravljen pravi rebus prošlih izbora, koji je svako rešio na svoj način, a taj način je stvorio današnji intelektualni spor koji je mnogima, kako kažu, neshvatljiv.
Na gornji rebus jedna grupa ljudi je odgovorila na uobičajen način, ne trudeći se da uzme u obzir promene u realnosti. Za njih problem sa neoliberalnom politikom ne postoji. Mane tranzicije rešiće se još odlučnijom tranzicijom. S druge strane, naprednjaci se nisu nimalo promenili, oni su još uvek radikali, koji su apsolutno zlo i prema tome, kao jedina mogućnost ostaje da se glasa za DS ili, ako baš imate neke primedbe, za LDP. Druga grupa, koja je postala poznata kao “beli listići”, odlučila je, svako za sebe, da ne želi da ostane zatvorena u ovoj staroj doktrini. Ako su razmišljali slično meni, onda su za njih mane tranzicije predstavljale mnogo više od incidenta koji će se rešiti većom odlučnošću. Za njih je ceo pravac postao problematičan. S druge strane, odlučili su da na očiglednu volju naprednjaka da ne budu nacionalisti odgovore odobravanjem, ne tolikim da ih direktno podrže, ali je sve to bilo dovoljno da ih više ne tretiraju kao apsolutno zlo. Oni su odlučili da odgovore na realnost i da istraju u jednoj protivrečnosti. Realno stanje je da nema za koga da se glasa – pa onda nećemo ni glasati. Ta poruka je bila važna, i kao što se pokazalo bili su u pravu. Jedan skup “Intelektualci i izbori”, o kome nije izvestila nijedna televizija, već deset dana izaziva kontrakampanju u kontrolisanim medijima.
Prva grupa ljudi, koja je dobrano zalegla da isprati propagandu DS i LDP, od početka je pokazala krajnje nerazumevanje za bele listiće. Za njih je to bilo “glasanje za ništa”, a njihov “uticaj je ravan nuli”, zavisno iz kog ugla je išla minimizacija značaja protestnog glasanja. Za bele listiće to glasanje je pak bilo glasanje za sve: glasanje za povratak celokupne realnosti u politiku i za izlazak iz ideoloških šema.
Jedan od glavnih argumenata protiv belih listića bio je i taj da su oni zapravo moralni čistunci ili “kvazimoralna žandarmerija” koji se slažu sa programom, ali protestvuju protiv nosioca politike, istovremeno ne želeći da se sami kandiduju. U svakodnevnom govoru ovakav stav se često naziva “idealizam”, a idealisti su oni koji žele da sve odgovara idealu i “jalovo” se bune ako nije tako. Međutim, kao što to i inače biva kada se kolokvijalno mišljenje uzme za meru stvari, ovde se krije jedno značajno nerazumevanje.
Naime, stav koji smo gore opisali samo za svakodnevni jezik predstavlja idealizam, filozofski precizno njemu bi pre odgovarao naziv “rezignirani materijalizam” ili neki sličan. Idealizam je u filozofiji sasvim drugačije stanovište koje nema nikakve veze sa ovim prvim stavom i čak mu je logički suprotno. Idealizam je filozofija koja naglasak stavlja na ideje smatrajući da ideje mogu da menjaju stvarnost. Kao što vidite, tu se nigde ne pojavljuje moralno čistunstvo. To pokazuju i primeri najpoznatijih idealista u filozofiji, Platona i Hegela. Prvi je tri puta pokušavao da jednog okorelog tiranina iz Sirakuze ubedi da postane pravi vladar, a Hegel je poredio sa svetskim duhom Napoleona na konju iako je ovaj bio okupator njegove zemlje i agresivni vojskovođa. Dakle, idealizam nema ništa sa moralnim čistunstvom, ali ima sa insistiranjem na idejama. Ovi tirani i samozvani carevi ne mogu da rade šta hoće ako žele podršku filozofa.
Sličan slučaj smo, po meni, imali i mi na prošlim izborima. Ja sam, na priimer, do belog glasa došao veoma jednostavno. Tražio sam kandidata koji: 1) nije nacionalista, i 2) protivi se neoliberalizmu. Ukratko, tražio sam nekoga ko je levičar, po dva sasvim slaba i uobičajena kriterijuma. Bio sam spreman da kandidatu sa takvim idejama progledam štošta kroz prste, ali, kako mi se činilo, niko nije zadovoljavao ta dva uslova. Dakle, spor je ovde oko ideja, programa, ne oko ljudi koji nose program. Naš problem i jeste u tome što od ideologizovanog materijalizma nikako da uopšte dođemo do ideja. I neoliberalizam i nacionalizam za nas predstavljaju neupitne istine o kojima ne postoji nikakva rasprava.
Zboga toga mislim da je sada vreme za idealizam. Ako želimo da obnovimo raspravu o idejama, tri stvari (Hegel) mi se čine ključne. Najpre, treba da se oslobodimo toga da gledamo ko govori, već da obratimo pažnju na to šta se govori i da, ako niko ne govori ono što je potrebno, pokušamo da to kažemo sami. Ako budemo samo gledali na to ko govori, osobito ako je taj političar, onda ćemo lako izgubiti poverenje u sve ideje. Drugo, treba da odbacimo cinizam. Kada kažemo “ko još veruje u predizborna obećanja”, mi tako ostavljamo političarima odrešene ruke da rade šta hoće. Izborna kampanja je bila onaj kratak preiod u kome su se poruke političara ipak morale prilagoditi koliko-toliko građanima. Ako ne želimo da izbori zaista budu potpuni gubitak vremena, sada treba da ih držimo za reč, ma koliko su iza kampanje ostale samo uopštene fraze. I najzad, treba da se oslobodimo vere u neoliberalnu bajku. Tu ništa nije onako kako se prikazuje. Ono što nam se predstavlja kao “nužne reforme” u interesu svih, u stvari je samo metoda kontrole i smanjivanja troškova krupnog finansijskog kapitala. Ništa od toga nije u interesu građana. Ove tri stvari trebalo bi da ponovo stave naglasak na ideje, na ono što treba uraditi, a ne samo na pitanja ko to treba da radi, gde većina već ima svoje favorite.
A možemo i da istrajemo na dosadašnjem ideološkom, materijalističkom putu. Nivo javnosti će nam tada biti odgovarajući, a njegovu dobru, malo zaoštrenu, ilustraciju predstavlja onaj slučaj kada je funkcioner DS, pre koju godinu, optužio održani miting SNS za kasniji zemljotres u Kraljevu. Tu nije bilo nikakvih ideja, samo čista fizika.
Share
