(Analiza budućih izbora)
Hrvatska i Srbija su poslovično i različite i slične. Sećate se kako je u vreme Sanaderove premijerske popularnosti preporučivano da se SRS sanaderizuje i postane kao HDZ. Igrom slučaja danas poređenje sa Sanaderom i HDZ niko ne bi dočekao sa zadovoljstvom. Ovi, da ih tako nazovemo, post-tranzicioni izbori u Hrvatskoj zakazani su za decembar što nas stavlja u priliku da već sada čitamo komentare iz jedne aktuelne kampanje. Marinko Čulić stanje opisuje kao “paradu ničega”. HDZ je potpuno u znaku korupcije, a SDP je zaćutao i čeka da im korumpiranost HDZ-a donese vlast na tanjiru.
To je sad zanimljiv odnos, pošto sličnu situaciju imamo i mi u Srbiji. Protivno onim nekadašnjim poređenjima, sada je DS u poziciji HDZ-a i njihov glavni problem su ukupni rezultati tranzicije i povezanost sa korupcijom, dok se SNS - dakle, radikali na prelazu iz jedne u drugu ideologiju – nalazi u poziciji SDP i trudi se da što manje talasa. Naravno, DS i HDZ se razlikuju. HDZ je ideološki nacionalistička stranka koja svoj razlog postojanja nalazi u otporu Jugoslaviji, dok je kod DS-Evropejaca glavni motiv novac, ali pošto su obe sranke sledile pravila iste neoliberalne i proevropske politike našle su se u sličnom sosu.
U Čulićevom tekstu je još zanimljivija druga primedba, da u predizbornom nadvikivanju nema nikakvog realnog sadržaja jer glavne stranke izlaze sa “uglavnom jednakim programima”, što će naravno posle izbora dovesti do pobede tog zajedničkog programa pošto nijedan drugi nije ni bio na izborima. Tu dolazimo do pitanja koje bi i nas u Srbiji trebalo da interesuje. Koji će to programi kod nas izaći na izbore i da li i mi čekamo još jednu paradu ničega? Neformalna predizborna kampanja je već počela. U toku je nadvikivanje: “Preokret!”, “Decentralizacija!” “Kumovi!”, “Rat nije isključen!”, pa pošto će se ta buka sa približavanjem izbora povećavati, možda nije loše da već sada na miru vidimo šta nas u stvari čeka.
Na ovim izborima će se pojaviti dosta stranaka-svita. Svita je termin koji koristim za intelektualni sloj mahom “analitičara”. Oni su poželjna kritika sistema: ne dovode u pitanje program, ali mogu da ukazuju na greške, da traže novu energiju, da otvorenije zagovaraju politički program od političara. Sistem na taj način dobija kritiku koja je simulirana, “narod” dobija odušak da neko govori da nešto ne valja, ali je ova kritika benigna, jer nikad ne prelazi dozvoljene granice. Ako ovu ulogu može da igra ova svita, to mogu i čitave stranke.
Oko DS-a imamo čak tri takve veće stranke: URS, LDP i SPS. Sve one su trenutno u vladajućoj koaliciji na beogradskom ili na republičkom nivou. Najlakše je ovo preklapanje uloge stranke i svite videti na trenutnom pozicioniranju URS, odnosno G17+. Baš ovih dana, Mlađan Dinkić izjavljuje da je: “najveći problem poslednje vlade u tome što nije imala premijera. Predložio samo Tadiću da ga smeni i da kandiduje energičnu, hrabru i organizovaniju osobu iz DS.” Dakle, program vlade je OK, sve što je ona radila, zakoni koje je donosila, ukupan program je dobar, što je i normalno jer je i Dinkić bio u toj vladi, a ministri G 17+ još uvek sede u njoj. Ono što je loše su ljudi, energija, detalji itd. Sa strankom-svitom sistem dobija nekoga ko izgovara kritičke rečenice “sistem ne valja”, “moramo nešto da promenimo”, ali samo da bi kritika ostala u okviru porodice. URS je tu dobio i posebno zaduženje – decentralizaciju, ali, ako ste primetili, niko iz DS ne kaže da je taj program loš, to je jednostavno ono što će biti prepušteno URS u ovoj kampanji.
Vesna Pešić je pisala o tome da je to slučaj i sa URS i sa ostalim strankama satelitima DS. Program “Preokret” je u stvari program koji bi DS lako potpisala, kada bi se sa tim programom mogli dobiti izbori. Pošto je to nemoguće, LDP će biti zadužen da poziva na realnost u kosovskoj politici i na beskompromisno kretanje ka Evropi. SPS će sa druge strane, zastupati naizgled sasvim suprotnu poziciju: “Ne treba da idemo u EU, ako je cena priznanje Kosova”. “Ne smemo reći da Srbija ne može bez Evropske unije". Na taj način, skoro čitav spektar mišljenja potencijalnih glasača može gravitirati ka DS i tako će i biti. U budućoj kampanji biće mnogo priče oko tih malih razlika, ali o nečemu se uopšte neće pričati: neće biti ukazivanja na konkretnu korupciju u trenutnoj vlasti i nećemo saznati šta tačno podrazumeva “reforma javnog sektora” koja je ostavljena za novu vladu. A te dve stvari su jedino važne. Konkretna ukazivanja na korupciju nisu dozvoljena jer to drastično ugražava interese centralne stranke, a i stranaka-svita, dok su buduće “reforme” deo neoliberalnog programa koji se, kao i u Hrvatskoj, podrazumeva i za sve stranke nije uopšte sporan. Upravo poslednjih meseci donose se zakoni (Zakon o javnoj svojini, Zakoni o komunalnim delatnostima i javno-privatnom partnerstvu) koji će omogućiti da se tranzicija nastavi kao da nije ostavila pustoš iza sebe, ali to bukvalno nikome nije tema.
Na izbore će izaći i opozicija, naprednjaci sa svojim satelitima i DSS-radikali. Pozicija naprednjaka je zanimljiva jer zahvaljujući njihovoj veličini, slično SDP u Hrvatskoj, računaju da bi mogli i da osvoje vlast. Međutim, kao što je SDP stranka koja se dvoumi između socijalističke i neoliberalne ideologije, slično je i sa naprednjacima. Da tako kažemo, njihov hardver je nacionalistički, ali je softver, ono što SNS želi da marketinški od sebe napravi, proevropski. Slogan SNS na ovim izborima mogao bi da bude “Politika DS, bez DS”. Pitanje je da li će se taj program i ta transformacija ostvariti. Ako budu mogle, stranke sadašnje koalicije + LDP napraviće sledeću vladu. Ali, ako ne budu imale većinu u igru ulazi SNS. Opet, ako naprednjaci dobiju dovoljno glasova, pokušaće da privole SPS da naprave vladu. Ako te dve stranke same to ne budu mogle, a to ne bude mogla ni čista proevropska koalicija, onda će u vladu morati SNS i DS, možda ćak uz SPS, ne bi li taj brak delovao prihvatljivije kao neka vrsta povampirenog “narodnog jedinstva”. Postoji i četvrta mogućnost, da SNS napravi vladu sa SRS i DSS ako to bude moguće, ali to je malo verovatno. Sukob radikali-naprednjaci čini se preveliki da bi se mogao prevazići. A čak i između DSS i SNS postoji jaz optužbi za “izdaju” nacionalističke politike, tako da je, iako je sve valjda moguće, malo verovatno da bi se taj jaz mogao prevladati.
Ako su ova predviđanja tačna, a ona se ne temelje ni na kakvom insajderskom znanju, nego samo na logici stvari, onda je rezultat da se dve stvari mogu očekivati: DS će skoro sigurno biti deo buduće vlade (u tome ih može sprečiti samo veliki uspeh SNS) i čisti nacionalisti skoro sigurno neće biti deo buduće vlade. Posledica toga je da se stanje koje imamo danas neće promeniti. I dalje ćemo imati sistem korumpiran po svim segmentima, kontrolisane medije i neoliberalnu ideologiju u ekonomiji, ali, za utehu, neće biti ni jasnog povratka na nacionalističku matricu.
Novi događaji, ponekad, kao da protivreče ovoj projekciji. Ovih dana mediji objavljuju sumnje u to da će Srbija 9. decembra dobiti status kandidata, dok istovremeno vođstva Srba najavljuju da će proglasiti nezavisnost Severnog Kosova. To znači da se na jednoj strani razbija osnovni element proevropske ideologije – približavanje fondovima itd. – dok se na drugoj strani značajan deo Srba sa Kosova udaljuje od politike “I Kosovo i Evropa”. U neku ruku, kada se pogleda zvanična politika, poslednjih meseci se činilo da su nacionalisti na vlasti. Međutim, iako je to tako, nacionalistička politika je u takvom raskoraku sa vremenom i sa ispravnom politikom, da ova ideološka prednost u delu javnosti i u faktičkoj politici neće, po svemu sudeći, postati mainstream politika.
Pored toga, ako je gornje predviđanje tačno, onda ne postoji opasnost da nevažeči glasovi dovedu do povratka “najtrulije desnice” na vlast. Sve do čega oni mogu, a ne moraju, dovesti jeste relativna snaga SNS i odnos prema toj mogućnosti je zaista važan u opredeljivanju za ili protiv Šarenog/Belog glasa. Ako pretpostavljate da bi naprednjaci i pored svoje proevropske retorike, pored snažne proevropske opozicije i njihove nasleđene infrastrukture u medijima i kapitalu, mogli da zemlju vrate u devedesete onda je to ozbiljan razlog da se sve preispita. Ali, onda se mora postaviti još jedno pitanje: ako naprednjaci mogu da zemlju vrate u devedesete, to dosta govori i o tome koliko se ukupan demokratski kapacitet društva u Srbiji smanjio od 5. oktobra – kakve to veze ima sa sadašnjom vlašću? Bojim se da se kapacitet društva u ovom argumentu smanjuje u svrhu podrške tezi da je i dalje strah od dolaska bilo kakvih radikala dovoljan razlog da se glasa za DS i njene satelite. Ali, glavno pitanje je zapravo ovo: da li će se demokratski kapacitet društva povećati ako još jednom glasamo za sadašnju vlast u strahu od naprednjaka/radikala ili ako nevažećim glasom stavimo do znanja svima da više ne može da se aminuje korumpiranje celog sistema?
Međutim, sve je to ipak tema za posebnu analizu. Sada bi mogli da izađemo iz ovog “analitičarskog” moda. Politička analiza u Srbiji je obično samo raspodela željenih predrasuda i kao takva deo političkog marketinga. Društveni procesi se ne mogu predviđati, tako da je ovo bila samo projekcija šta će se vrlo verovatno događati ako društvo i dalje ostane po strani, nezainteresovano ili podložno manipulacijama. Nego da, za kraj, vidimo kakvi bi mogli biti slogani u budućoj kampanji. DS ovaj put neće isticati Evropu u sloganima. Naglasak će biti na gradnji, radu, novcu, a slogani varijacije na teme: “Gradimo Srbiju kao da će sutra biti u Evropi” i “U se i u svoje kljuse”. Naprednjacima je zbog njihove dvojne prirode teško predvideti, na njihovom mestu ja bih uzeo slogane DS sa prošlih izbora. Nacionalisti će se držati standarda: “Podrži Srbiju!”, “Živela Srbija!”, uz jasniju poruku nego pre - “Nećemo u EU”.
A svi, svi, svi će biti za status kvo i jedva će čekati da ta gnjavaža sa izborima prođe i da lepo nastave po starom.
(tekst su objavile i E-novine)
Share
