Svet u kome žive političari nije baš sasvim isti kao naš svet. Trenutno najupadljivija razlika je što političari žive u svetu u kome je sve unapred određeno, u stvari se sve mora, dok mi naivno mislimo da se ništa ne mora i da još živimo u slobodi, demokratiji ili čemu već.
Nasuprot nama, u svetu politike sve sami imperativi. Danas se u Novostima ministar Rasim Ljajić požalio da će nam se na proleće dogoditi najgori mogući scenario: „Plašim se da će ovo da bude godina koju će da pojedu izbori. Po sili zakona, pogodio nas je najgori mogući scenario - da u vreme najveće krize imamo i parlamentarne i lokale i predsedničke izbore. Do kraja godine nas čekaju kampanje i izborne kalkulacije. Silno vreme ćemo da potrošimo dok se vlast ne uspostavi.” Hajde kriza, ali zar je moralo da nam se desi i ovo drugo? Godina će po svoj prilici biti izgubljena, vajka se ministar, ali izbori se moraju održati mada nikome ne trebaju. Političari bi radije radili, radili i samo radili, sprovodili reforme, brinuli o Kosovu itd.
Dodatnu senku na potrebu za izborima baca nedavna izjava istog ministra da odgovorna vlada postoji samo u nekoj virtuelnoj političkoj igri.
Ali, nije ministar jedini koji se žali na nesretni sticaj okolnosti koji nas je zadesio. Dan pre njega, njegov šef, premijer Cvetković, kaže da je problem u tome što, zato što ranije nismo izvršili privatizaciju, sada „moramo da prođemo kroz dva bolna procesa istrovremeno“. Ili, kako ga citira Blic: „Srbija je u posebno nepovoljnoj poziciji jer se suočava sa dve negativne snage - krizom koja pogađa i druge zemlje, ali i sa nedovršenim procesom tranzicije ka planskoj slobodnoj ekonomiji kod kuće.“
Ako ste primetili i premijer naglašava da „moramo“ da prođemo kroz oba procesa. Nedavno je dodao i to da reforme treba nastaviti, ma kako one bile nepopularne, što bi značilo da ni nepopularnost reformi ne može da spreči njihovo sprovođenje.
Ni u drugim državama, ni protesti, ni izbori, ne sprečavaju ono što se mora. U Grčkoj, „trojka“ MMF, ECB i EU traži od grčkih partija da unapred potpišu da će i posle aprilskih izbora sprovoditi program „štednje“ i privatizacije koji je uslov da dobiju novi kredit, pošto već nisu dovoljno zaduženi. U Rumuniji protesti su doveli do pada vlade, ali je starog premijera zamenio novi, koji ovaj put ne dolazi iz bankarskog sektora, kao u Italiji i Grčkoj, nego iz bezbednosnog sektora. Slično je i u Sloveniji, gde levog premijera Jankovića, sa kojim su se svi naši političari upoređivali, Slovenija ipak nije dobila - desni je obećao „mere štednje“.
Kod nas je LDP svim strankama ponudio ekonomski program. To, dakle, i nije program LDP nego nešto oko čega bi sve stranke trebalo da se slože. Program uključuje mere štednje (see the pattern), odnosno, smanjenje javne potrošnje, usvajanje programa privatizacije, izbacivanje partija iz upravljanja javnim preduzećima.
Možda bi ovaj liberalni program program stvarno i mogle da prihvate sve stranke, jer i Rasim Ljajić, kao predsednik Socijaldemokratske partije, takođe naglašava da se kod nas loša situacija multiplikuje jer imamo neodrživ sistem, pošto još nije izvršena privatizacija. Ministar kaže da „ako ne budemo imali drugačiji model privrednog razvoja, džaba nam sve.“ Treba smanjiti javnu potrošnju itd.“ Predsednik reče da će ekonomija biti glavna tema sledećih izbora, pa ako se sve stranke slože oko ovog programa, a čini se da se slažu, to još jednom ukazuje da su izbori možda stvarno nepotrebni.
Izgleda da se nikome ne ide na izbore. Građani su otišli čak dotle da obećavaju da će se potruditi da odu do biračkih mesta samo da bi precrtali listić. Na Facebook-u je formirana grupa „Poštedite nas izborne kampanje“. Stvar se još više multiplikuje time da će se izbori održati u maju koji je najlepši mesec za izlete vikendom.
Pa šta nam je onda činiti? Evo jednog predloga koji bi možda mogao da odgovara svima. Kad već toliko hoće da crtaju, građani ne moraju da izlaze na izbore, neka idu u prirodu i tamo se, ako hoće, izražavaju na umetnički način. Na izbore bi mogli da izađu da glasaju samo, recimo, Rasim Ljajić, Mirko Cvetković, dok bi boje opozicije branio Tomislav Nikolić. Kandidovala bi se sada vladajuća koalicija, sa jedne strane, i opozicija sa druge. Glasovi bi brzo bili prebrojani, ova vlada bi mogla da nastavi da vlada, uštede bi bile ogromne i godina možda ipak ne bi bila izgubljena. Političarima neće biti teško da se žrtvuju za tako važan cilj.
Šta se mora, mora se.
Share
