Prvi odgovor na ovo pitanje sigurno bi bio da mogu. Generalno, biti nekorumpiran trebalo bi da ulazi u opseg ljudske slobode. Da to nije moguće, kampanje borbe protiv korupcije postale bi besmislene, pošto se nivo korumpiranosti ne mogao ni povećati ni smanjiti. Doduše, u vreme PR novinarstva borba protiv korupcije mogla bi biti varijanta uzvika „držte lopova“, koja bi ciljala na to da se „vlasi ne dosete“ da je upravo onaj koji se bori protiv korupcije, onaj koji je stvara. Političari će uvek želeti da se predstave kao čuvari morala: u društvu koje je ogrezlo u korupciju, oni su spasioci, poslednji bedem koji sprečava potpuno bezakonje. Na opštem planu, sistem će, dakle, održavati predstavu da vladajući političari naravno nisu korumpirani i da se po tome razlikuju od svojih protivnika i možda od većine naroda. Istovremeno, „narod“ će o skoro svim političarima misliti kao nepopravljivo korumpiranim, jer se realnost ne može sasvim sakriti. Ovde nas, međutim, neće interesovati ova dijalektika PR-a, već stvarna podležeća filozofija koja proizvodi realnost korupcije.
Nedavno je na sajtu H-alter, objavljen tekst „Ekonomska teorija korupcije“. U njemu se opisuje kako je najpre, prema objektivnim pokazateljima, izgledalo da korupcija malo košta društvo, svega 1% BDP, na primer u SAD. Toliko veliko zlo u predstavi tako se u stvarnosti pokazalo kao malo. Ali, „ekonomsku kritiku monopola“ i korupcije spasila je Ana Kruger, koja je utvrdila da ranije u troškove korupcije nisu računati iznosi koji se moraju uputiti korumpirnim političarima kako bi se privilegovani uslovi na tržištu održali. Ana Kruger je svoja istraživanja, doduše, bazirala na zemljama u razvoju, većinom u Aziji i Africi. Zaključak Krugerove je bio da su ove zemlje siromašne zbog korupcije i da je rešenje za njih liberalizacija tržišta i smanjivanje uloge države i korumpiranih političara u ekonomiji. Mišljenje Ane Kruger naišlo je na dobar prijem - bila je glavni ekonomist Svetske banke u osamdesetim i zamenica direktora MMF od 2001 do 2007.
Ono što nas ovde zanima jeste upravo ovaj zaključak koji je proslavio Anu Kruger. Dakle, rešenje za korupciju u zemljama u razvoju je smanjivanje uloge države, privatizacija javnih preduzeća i liberalizacija tržišta. Primetićete da sve ove mere predstavljaju sklanjanje političara sa mesta odlučivanja, tako da je deo njihove logike stav da oni ne mogu da budu nekorumpirani, pa je jedino rešenje da im se oduzmu poluge za odlučivanje. Ana Kruger je u stvari samo primer jednog razmišljanja koje zastupaju i mnogi drugi autori i koje predstavlja neku vrstu opšteg mesta. Njegove glavne postavke su: uloga države traba da bude što manja, potrebna je što obuhvatnija privatizacija javnih preduzeća, država je najgori vlasnik, tržište treba da bude što više liberalizovano itd. U najkraćem: država - , privatni kapital +.
Pa ipak, ovaj samorazumljivi skup preporuka izgleda se zasniva samo na stavu koji bi pre spadao u filozofiju (etiku) nego u ekonomiju: političari ne mogu da ne budu korumpirani. Ovaj stav nije empirijski stav o korumpiranosti političara, pošto bi uvek bilo moguće, ma kako da su političari korumpirani, pokušati sa popravljanjem tog stanja, odnosno, podrazumevati da oni mogu da to ne budu. Međutim, ovakav stav zatvara tu mogućnost. Na primer, mogli bi da se donesu dobri zakoni i realno osposobi javnost za kontrolu političara. Ne kažem da je taj put lak ili da smo mi na tom putu, ali ako bi bilo moguće da političari nisu korumpirani, vredelo bi pokušati. Stav da je jedino rešenje da se od njih dignu ruke i da se što više stvari ostavi privatnom odlučivanju, polazi od toga da je nemoguće da bude drugačije. A stavovi o mogućem/nemogućem striktno su neempirijski i spadaju u stvari u spekulaciju o ljudskoj slobodi. Još je Kant utvrdio da se pitanja o slobodi ne mogu racionalno-iskustveno odlučiti – to su etička pitanja.
Na nivou političke teorije, koja nikad nije neutralna, stav o tome da je nešto nemoguće po pravilu je posledica želje da se neki politički razvoj omete i obeshrabri. Pošto je ekonomska teorija navodno vrednosno neutralna, ona će rado da izbegava vrednosne stavove. Zbog toga formulacije neće imati formu „Ne treba da imate nekorupiranu državu“ (forma vrednosnog stava), nego „nemoguće je da imate nekorumpiranu državu“ (forma činjeničkog stava).
Doduše, Ana Kruger je ovu preporuku uputila samo državama u razvoju. U pomenutom članku navodi se da je o korupciji dosta ranije pisao i njen kolega Gordon Tulok, koji se bavio korupcijom u razvijenim državama, došao do istih zaključaka, ali su mu članci odbijani u renomiranim časopisima kao netačni. To bi moglo da baci dodatnu senku na rezultate Ane Kruger pošto sve preporuke koje je ona dala – privatizacija preduzeća, smanjivanje uloge države u ekonomiji, ukidanje subvencija i povlastica domaćim proizvođačima, liberalizacija tržišta – sve idu na ruku spoljnom privatnom faktoru. Zaravnjen teren, na kome su u jednakoj poziciji domaće i strane firme, liberalizacija tržišta na koje je slobodan ulaz svima, smanjenje carina, prodaja državnih preduzeća privatnim firmama, opšti vrednosni kontekst u kome su političari (država) vrednosno bad guys, dok su privatne firme good guys – sve to objektivno ide na ruku stranim privatnim firmama, koje mahom dolaze iz onih država čija kritika nije, sudeći po slučaju Tuloka, poželjna u ekonomskim časopisima.
Dakle, imamo preporuke koje se, iako su veoma česte u javnosti, veoma retko diskutuju i obrazlažu. Njihova prihvatljivost temelji se samo na predstavama o 1) sklonosti političara ka korupciji, 2) navodnoj većoj efikasnosti privatnog preduzeća u kome će interes vlasnika sprečiti neekonomičnost – i to je sve. Čini se da čitava ideja neoliberaizma, kako se opšti teorijski i praktični okvir u kome se pojavljuju ovi stavovi često naziva, počiva na samo nekoliko zdravorazumskih predstava čije održavanje bi jednako moglo da bude posledica dobrog PR-a, kao i dokumentovane analize. Međutim, to je očigledno nedovoljno. Ekonomski sistem morao bi da bi dobro funkcionisao iziskivati više od ovih jednostavnih uputstava koja su izgleda namenjena samo zemljama u razvoju.
Danas postoji puno razloga za preispitivanje ovih stavova. Ne samo da su zemlje koje su hrabro krenule putem tranzicije ka uspešnom kapitalističkom poretku, počele da stagniraju ili objavljuju bankrote poput Grčke ili Mađarske, nego su i glavne države u sistemu takođe u ogromnim deficitima i problemima. „Balon je pukao“, ali taj balon izgleda nije bio samo balon rizične kreditne politike, nego i ideološki balon u kome je kao najbolje rešenje za sve u stvari figurirala ekonomska preporuka koja je jedino služila privatnim interesima.
Zašto su neoliberalne preporuke loše?
Dosta činjenica koje potkrepljuju ovu ocenu već su bile tema širokog raspravljanja. Najpre, neoliberalne (libertarijanske) preporuke su dovedene u pitanje jer ne daju rezultate, pošto su države koje su ih sledile počele da nazaduju, a ne da napreduju. Osim toga, mnogo puta je primećeno da se te preporuke ne poštuju u državama iz kojih preporuke dolaze. Na primer, poljoprivreda u SAD i EU je obilno subvencionisana, dok se ukidanje pomoći države traži u zemljama u razvoju. Nedavno je administracija SAD paketom do 700 milijardi dolara sprečila da propadnu velike privatne banke, sasvim suprotno pravilima preživljavanja na tržištu na zaravnjenom terenu. Trenutno je stanje takvo da je skup preporuka o minimalnoj ulozi države tek stara priča za naivne koji poslednji saznaju novosti i priča koja je u opticaju jer ne postoji druga.
Međutim, ova priča se održava i zbog toga što je uvek moguće racionalizovati ove očigledne neuspehe i nedoslednosti neoliberalizma trenutnom situacijom ili slabostima. Isto kao što se ono što se ne želi prikazuje kao nemoguće, tako se i ono što se podržava, kada je u problemima, prikazuje kao žrtva nepredvidivih okolnosti ili subjektivnih mana. Tako je za mnoge kriza kapitalizma i neoliberalizma, kao njegove ekonomske ideologije, objašnjiva još uvek zaostalim socijalističkim i intervencionističkim merama u sistemu. Na taj način je opet socijalizam kriv za sve, pa rešenje nije u napuštanju neoliberalne priče, čija logika još uvek stoji, nego u njenom još doslednijem sprovođenju. Kriza će biti prevaziđena kada se regulacija na tržištu još više smanji, a privatizacija poveća – objašnjenje o korumpiranim političarima i njihovom nekompetentnom mešanju u tržišne odnose još uvek važi. A pošto političari i jesu korumpirani, a javna preduzeća jesu izvor neograničenog odlivanja sredstava, onda sve naizgled štima.
Da bi se sprečilo da na ovako jednostavan način budu neutralisane negativne činjenice koje se gomilaju, trebalo bi, ma kako se taj posao činio samo teorijski, dovesti u pitanje samu logiku neoliberalizma, logiku upravo onih nekoliko tvrdnji koje se čine da su i dalje racionalne, iako u realnosti sistem trenutno ne funkcioniše. Dakle: 1) političari moraju biti korumpirani, i 2) privatno preduzeće je efikasnije. Da li je to tačno?
Da počnemo od druge tvrdnje. Izgleda da je tačno da će privatna svojina omogućiti da privatni interes za većim profitom poveća ekonomičnost u preduzeću, dok će javna svojina biti tretirana ka svačija i ostavljena nebrizi i koruptivnom privatnom prisvajanju. Ali, iako je ovo tačno, to je toliko trivijalna činjenica da više prikriva nego otkriva ono što će se u realnosti dešavati ako ovaj stav usvojimo kao univerzalno važeći.
Ako uzmemo najpre ekonomičnost za temu, procena o većoj ekonomičnosti ovde nije obezbeđena samo činjenicom vlasništva nego pre opštom procenom sklonosti da se poštuju pravila koja su zvanično važeća u bilo kom preduzeću, bilo da je privatno bilo da je javno. Veća ekonomičnost u privatnom preduzeću u stvari je obezbeđena time što će privatni vlasnik biti mnogo snažnije motivisan da ovo kontroliše. Ali, u tome je manji problem. Veći problem je u tome što efikasnije privatno preduzeće ne mora da ima onu ulogu koju je imalo manje efikasno javno preduzeće. Pod efikasnijim preduzećem ovde podrazumevam preduzeće koje ostvaruje veći profit. Međutim, u ovaj kriterujum uopšte ne ulazi to sa koliko će radnika, sa kojim platama radnika i sa kojim odnosima i stanjem prava radnika će taj profit biti ostvaren. Ono što treba upoređivati nije samo profit, nego ukupna korist koju je društvo imalo od preduzeća. Činjenice o našoj trenutnoj ekonomiji govore da su načelno profitno efikasnija privatna preduzeća manje efikasna u ovim drugim domenima. Nezaposlenost u Srbiji je 16.6%, prosečna plata je oko 300 eura, količina rada je veća, atmosfera na poslu lošija a radna prava, plaćeni prekovremeni rad, regresi itd. skoro da ne postoje. Osim toga, iako je motiv sadržan u želji da se stekne što veći profit nešto što se ne može odreći novim kapitalistima, efikasnost u prisvajanju znanja može. Za razliku od ranijeg socijalističkog perioda, industrija i usluge mahom temelje na uvoznoj tehnologiji i znanju, što je još jedan neuspeh u efikasnosti. U javnosti se čak sve češće čuju ocene da industrija u Srbiji ne postoji. Nedavno objavljen grafikon pokazuje da se ona smanjila sa prelaskom u novi sistem i da 10 godina u čistom novom sistemu nije učinilo da se ona poveća.
Tako da na čisto ekonomskom planu i na planu onih društvenih funkcija koje direktno zavise od ekonomije, sistem nije pokazao da funkcioniše. Ali to, čini se, još nije celokupna mera našeg problema. Ako smo bili u teorijskoj zabludi, ili pod uticajem jednostravnih preporuka čiju pravu priorodu nismo znali da prepoznamo, to bi još moglo da se ispravi. Naš problem je u tome što se kapitalistički poredak nije zaustavio samo na tome da zaista privatan sektor prilagodi svojim pravilima, nego je u skladu sa tim izmenjen i javni sektor.
Neoliberalizam ne preporučuje samo da se državna preduzeća zamene privatnim zbog veće efikasnosti, nego i da se što više javnih preduzeća privatizuje. Ovo su dva različita problema. Tačno je da tržište, ako sada zanemarimo posledice po nezaposlenost o kojima smo govorili, povoljno utiče na kvalitet proizvoda i poboljšavanje usluga, pa ono treba da postoji u svim sferama u kojima je tržište zaista može da postoji. Ali, stvar je u tome da tržište nije univerzalna pojava u ekonomiji i društvenom životu. Uzmimo, na primer, Parking servis koji trenutno postoji u Beogradu. Preduzeće je trenutno javno i monopolsko, ne postoji drugo takvo preduzeće. Ali, tu postoji još jedan detalj: radi se o prirodnom monopolu, ako ste krenuli u jedan deo grada, morate se parkirati u tom kraju grada, nigde vas ne čekaju razni prodavci koji vam nude razne parkinge na tom mestu i jedan drugom konkurišu cenom i uslugama. Osim toga, usluga je prilično elementarna, u većem delu grada dovoljno je da uokvirite bojom jedno polje i možete da sa njega ubirate oko 5-10 eura dnevno. Ono što želim da kažem je ovo: kakav bi bio interes u tome da se ovo preduzeće privatizuje? Jednokratno bi se dobio novac za budžet, ali bi dugoročno to sigurno bio gubitak. Usluga nije takva da zahteva veliku tehnologiju, a sve i da je zahteva, nema tržišta koje bi teralo da se usluga poboljšava. Dalje, pošto se radi o potrebi za kretanjem koja je nezaobilazna, privatni vlasnik bi veoma lako mogao da tako podiže cene toliko da one maksimalno povećaju njegov profit, a da i dalje parkinzi budu dovoljno popunjeni, jer nema drugog izbora. Zašto bi neki grad mogao želeti da ima tu situaciju?
Ako je odgovor da nema dobrih razloga za to, onda je tačno da postoje bar neke stvari koje ne treba da budu privatizovane, iako je tačno da generalno važi psihološka činjenica da će privatni vlasnik više brinuti o štednji i profitu od javnog vlasnika. A slučaj parking servisa nije usamljen. Skoro sve komunalne delatnosti, koje nisu mali deo ekonomije, su takve. Osim toga sve delatnosti koje su trenutno takve da samo mali broj aktera može njima da se bavi, kao što je dopremanje struje, pošta, fiksna telefonija (tek odnedavno je tu drugi provajder koji je odmah najavio da neće imati niže cene). Granica koristi od privatizacije je, čini se, granica do koje se prostire realno tržište. Što bi trebalo da znači da nije dobro da sva preduzeća budu privatizovana. Zašto se u okviru neoliberalizma o tome ne govori?
Postoji i treći problem. Recimo da je shvaćena ograničenost tvrdnje o većoj efikasnosti privatnog preduzeća i da neka javna preduzeća treba da ostanu takva, ipak još uvek ostaje problem javnih nabavki. One su veza između privatnog i javnog, a na strani javnog su korumpirani političari. Nije li dobitak ako bi što više stvari mogli da izuzmemo iz njihovih ruku? Već smo rekli da je ovo trenutno preovlađujuće preporučeno rešenje za problem korupcije. Međutim, stvar je u tome da bi se korupcija na ovaj način mogla iskoreniti samo ako bi država zaista mogla da bude toliko minimalna da političari ni o čemu više ne odlučuju. Ovaj cilj je dobar primer kako apstraktno zaključivanje samo na osnovu jednog principa dovodi do apsurdnih posledica. Najpre, čak i država „noćni čuvar“ koja je za sebe zadržala samo odbranu i bezbednost, proizvodi potrebu za dosta velikim obimom javnih nabavki, tako da bi problem korupcije ostao. Međutim, i ova minimalna država je samo apstrakcija zamišljena da zvuči primamljivo. U realnosti bi država morala da ima i administraciju i sudove, morala bi da brine o infrastrukturi koja skoro nigde nije privatna, kao što su gradski putevi, mostovi, parkovi, vodovod. Prema sadašnjem stanju društva, ova država bi barem u elementarnom smislu morala da ima javno školstvo i zdravstvo, osim ako ne želimo da ljudi umiru bez zdravstvene nege. Ako bi stvar temeljno razmotrili, verovatno bi se upravo sada postojeća država pokazala kao manje-više neophodna. Ako tome dodamo delatnosti koje moraju biti regulisane da bi mogle da funkcionišu, ispostavlja se da problem korupcije uopšte ne bi bio rešen preuzimanjem poslova države u privatne ruke, jer bi uvek ostalo dovoljno poslova kod države. Mnogi trenutno tvrde da uloga države u zapadnim društvima nikad nije bila veća, sa svim bailout-ima, zdravstvenim osiguranjem koje se uvodi čak i u SAD itd.
Čemu onda služi preporuka da se što više preduzeća mora privatizovati da bi se rešio problem korupcije?
Zreo neoliberalni sistem
Odgovor na ovo pitanje je misterija samo dok ne obrnemo perspektivu iz koje gledamo na ove preporuke. Perspektivu bi trebalo obrnuti baš zbog toga što se radi o klasičnim ideologizovanim stavovima, o kojima se skoro nikad ne raspravlja, čija se ispravnost uzima zdravo za gotovo i koji se bezbroj puta ponavljaju. Preporuka o privatizovanju preduzeća kao rešenju za problem korupcije i stav koji prati tu preporuku da političari moraju biti korumpirani, jednostavno je u funkciji korupcije u sistemu. Formalno, to je zahtev koji je usmeren protiv korupcije i na opštu korist, a stvarno to je u stvari stav koji omogućava korupciju.
Kako to? Daleko od toga da preporuka da se javne stvari privatizuju ukida korupciju, pošto oblast države i politike ne može nestati. Međutim, ona zato stavlja političare u poziciju da u trenutku privatizacije odlučuju u velikom novcu. Osim toga, na ovaj način se trajno javlja nestabilnost u sistemu, jer se nešto što je po prpirodi zajedničko privatizuje, tako da je potreba za političarima koji bi branili legitimnost ovih mera stalno prisutna. Iako preduzeća imaju svoje PR službe, u većini slučajeva glavni ekonomski akteri se drže podalje od javnosti. Njihova glavna PR služba su političari.
Zreo neoliberalni sistem je ona faza kapitalizma u kome su zvanična i nezvanična drušvena pravila dovedena do potpune suprotnosti. S jedne strane, zvanična pravila moraju izgledati kao da služe interesima celog društva, ona još uvek moraju izgledati kao racionalna i imati svoje, najbolje iskrene, branitelje. S druge strane, a to je proces koji se zaoštrava kako društvo usvaja neoliberalna pravila kao jedina moguća pravila koja nemaju alternativu, realan život se odvija po onom tumačenju tih pravila koje služi samo kapitalu, u kome u stvari „društvo ne postoji“. Imate slučaj savršenog „živog mrtvaca“, ostvareni društveni ideal na kraju istorije, kome se niko racionalno ne protivi, i realnost u kojoj se primenjuje samo odsutna tamna strana tog ideala. Javnim dobrima se upravlja kao da su privatna, monopoli se uspostavljaju u okruženju formalne konkurencije, a povezanost i korupcija regulišu sve „tržišne“ odnose.
Da bi ovo stanje bilo moguće, neophodno je čitav sistem prilagoditi zrelom poretku. Na primer, ne možete imati slobodne medije u društu u kome sveta korupcija, a svi poslovi, javne nabavke, monopoli su u interesu male grupe ljudi. Mediji moraju biti kontrolisani. Upravo su mediji dobar priimer za ilustraciju stanja o kome smo govorili.
U svojoj suštini, mediji su opštila, mesto preko koga se u društvu komunicira. Racionalna potreba za njima je u tome da se u društvu razmene informacije o stanju stvari i mišljenjima. Uz to, mediji tradicionalno imaju i ulogu korektiva vlasti. Oni bi trebalo da u ime opštih vrednosti pravde i istine kritikuju vlast i da sprečavaju da se ona upotrebljava u privatne svrhe.
I sad možemo da pogledamo jedan medij. I on je jedno preduzeće na koje se primenjuju opšte neoliberalne odredbe o većoj efiksanosti privatne svojine i korumpiranosti političara. Zbog toga se medij privatizuje i možda racionalizacijama radne snage i troškova zaista može postati profitabilniji nego što je bio. Ali, šta garantuje da će on zadržati ulogu koju treba da ima? Zašto bi medij trebalo da bude objektivan, kritičan i verodostojan? Novi vlasnik možda sasvim dobro shvata da se senzacijama, nagradnim igrama, slikama poznatih, može privući jednako velika, ako ne i veća publika nego objektivnim informacijama. Vlasnik medija može biti vlasnik i drugih stvari ili upravo političar na vlasti, pa će kritičnost u tom slučaju izgledati još apsurdnija. Dalje: zašto se same informacije ne bi prilagodile tržištu tako da se pravljenje vesti prepusti PR službama zainteresovanih klijenata dok bi medij služio samo tome da se te informacije odvoje od svog pošiljaoca i pripišu, često fiktivnom, novinaru. Zašto čitava novina ne bi bila stalno iznajmljena privatnom ili partikularnom interesu?
To nije nikako samo logička mogućnost, već kako izgleda uhodana praksa o kojoj često govore i glavni urednici najvećih medija. Nedavno je glavni urednik Politike izjavio da jednostavno u medijima moramo da imamo laž jer zavisimo od reklama. Ako to kažu oni koji odlučuju u medijima, onda smo se na taj način još više približili odgovoru na naše glavno pitanje. Tu se dešava značajna promena u normativnoj strani poretka. Zahvaljujući tome što glavni urednici priznaju da moraju da lažu, sam laž je prestala da bude incident koji se racionalizuje na ovaj ili onaj način, nego je postala pravilo. Drugim rečima ona je postala nešto što se ne može promeniti, za šta se čak ne treba ni izvinjavati, a kamoli odgovarati.
Uvek, uvek ista priča
I tu je naše rešenje. Onda kada političari ne odgovaraju za korumpiranost, kada se ekonomska politika bira u skladu sa mišljenjem da političari ne mogu biti nekorumpirani, onda kada glavni mediji priznaju da moraju da lažu, tada smo u zrelom neoliberalnom poretku. On nema nikakvu javnu misaonu alternativu, o sebi misli da je najbolje, ili da je makar najmanje loše rešenje, a u svakom slučaju jedino moguće – a ipak skoro javno, iako posredno, priznaje da je potpuno i neizbežno korumpiran. Da su tu ne može ništa.
To znači da razlog zašto političari ne mogu da ne budu korumpirani nije u metafizičkim zakonima ili u ljudskoj prirodi, nego u jednostavnoj činjenici da sistem koji je u interesu samo male grupe ljudi ne bi mogao da funkcioniše kada oni to ne bi bili. Korumpiranost političara i tupost medija je neophodan uslov da takav sistem funkcioniše. Zbog toga kada ponovo pročitate da je rešenje za naše ekonomske probleme „liberalizacija i povlačenje države iz ekonomije uz „uvoz" pravne regulative iz Zapadnih zemalja“ možete da znate da ne samo da smo još uvek u korumpiranom sistemu nego i da, barem sve dok se držimo ove filozofije, i ne možemo da ne budemo u njemu.
Share
