Taman što smo izašli iz izbora, koji su nam prikazivani kao „gubljenje vrmena“, jer na njima zapravo nije postojao nikakav izbor pošto je Boris Tadić bio jedina legitimna opcija, izloženi smo novoj kampanji u korist „mera štednje“. Bolni rezovi i mere štednje nisu naravno nova stvar u javnosti, tačnije, o tome se priča već duže vreme. Ali, ovih dana ekonomisti i analitičari, medijska svita, udarnički rade da nam pokažu da se mere štednje „moraju“ sprovesti i da su reforme „nužne“, jer nam u suprotnom preti bankrot. Kako kaže Politika, prenoseći reči jednog od ekonomista: „Za razliku od mnogih zemalja koje su tokom ove krize štedele, Srbija to nije činila i sada nema mogućnosti da bira između štednje i potrošnje.“
Pošto je zadatak intelektualaca da otvore mogućnosti izbora ovde ćemo se bliže pozabaviti time koje mere štednje se predlažu i koje bi drugačije mere mogle biti alternativa. Mere štednje koje se sada predlažu imaju specifičan oblik. Traži se „zamrzavanje plata i penzija“, „otpuštanja u javnom sektoru“, „ukidanje poreza poslodavcima“. Dakle, „rezovi“ su uvek usmereni ka građanima. Sama političko-tajkunska klasa nije izložena rezovima, nego u stvari dobija beneficije. To ne treba da iznenađuje, pa ipak, to možda nije jedini način.
Mere koje bi mogle biti alternativne neke zemlje več preduzimaju. Na primer, novi francuski predsednik Fransoa Oland je odmah po stupanju na dužnost smanjio plate sebi i članovima vlade za trećinu. U Crnoj Gori postoji predlog da se smanje plate direkora državnih institucija i menadžera u javnom sektoru na maksimalno 1500 eura, a nešto slično je urađeno i u Francuskoj. Kod nas bi, zbog pomenutog bankrota, možda trebalo uraditi i više, na primer, ograničiti plate politički imenovanih lica i svih zaposlenih u javnom sektoru na maksimalno 800 eura. Isto bi se moglo uraditi i u slučaju „naknada za rad“ u raznim agencijama. Ovo bi isgurno bila značajna ušteda, a osim toga imala bi važan simbolički značaj, pošto bi politička klasa pokazala da sama želi da štedi. U isti zakon bi se odmah mogla uneti odredba da se plate rukovodioca mogu povećati za dvaput veči iznos za koji bude povećana prosečna plata u Srbiji. To bi bila prva mera, bolna, ali verujem da bi se rukovodioci koji su do sada primali više hiljada evra mesečno, već nekako snašli.
Druga mera bi mogle biti uštede na javnim nabavkama. Kod nas kontrola javnih nabavki skoro da ne postoji. U tom smislu, uobičajilo se da se verovatno na svim nabakama troši šakom i kapom. Ako uzmemo nabavke malih vrednosti, koje se ne oglašavaju u javnosti i veoma ih je lako namestiti, vidimo da se na primer, kompjuteri redovno plaćaju oko 100.000 dinara, iako se isti takvi mogu naći po duplo manjoj ceni čak i bez rabata na količinu. Ako je ovako u Agenciji za borbu protiv korupcije ili u Ministarstvu za životnu sredinu, nema razloga da ne bude i na drugim mestima. Uprava za javne nabavke je svojevremeno tvrdila da se na javnim nabavkama čija je vrednost oko 4 miljarde eura, gubi kroz korupciju oko petine, odnosno 800 miliona evra. Isto su rekli i iz EU. Ako bi se ovde samo malo štedelo, veći deo problematičnog duga bi nestao. Ali, nekim čudnim sticajem okolnosti, svi ekonomisti koji su prošli kroz medije ovih dana, nikako da se sete i ove mogućnosti.
Treća mera bi mogla biti ušteda na trenutno nepotrebnim stvarima. Ako smo se do juče luksuzirali sa najlepšim mostovima u Evropi, sada kada nam preti „grčki scenario“ mogli bi da pauziramo. Opet mi pada na pamet Ministarstvo za životnu sredinu koje je potrošilo 3.646.082 dinara na „arhiviranje i skladištenje e-mail poruka“. Nadam se da u sledećem periodu neće i sve ostale institucije i agencije potrošiti isto toliko na ovu neophodnu delatnost.
Samo iz ova tri izvora bi se mogla uštediti suma za koju se govori da je potrebna, a da se niko ne otpusti i nijedna plata, manja od 800 eura, ni penzija, ne smanji.
Pa ipak, ovakve mere skoro niko ne predlaže. Da vidimo onda da li su validni argumenti protiv ovakvih mera koji bi se mogli pojaviti.
Može da se kaže da su ove mere takođe bolne za funkcionere koji su primali velike plate i za klijente koji su skupo naplaćivali usluge. To ja tačno, ali zar nije potrebno preduzeti „bone rezove“ da bi nam sutra bilo bolje? Ako se dogodi obećavani izlazak iz krize „ za dve-tri godine“ kako je rečeno u kampanji, mere bi se mogle preispitati. S druge strane, što se bolova tiče, prednost ovih mera je da ih verovatnih 95 % stanovništva koje zarađuje ispod 800 eura, ne bi ni osetilo.
Obično se kaže i da bi u slučaju ovakvih mera menadžeri napustili javna preduzeća nezadovolljni malim platama. Pitanje je, najpre, da li bi se to dogodilo, ili je u pitanju blef. A ako bi se i dogodilo, budući da živimo u društvu rizika, možda bi trebalo da preduzmemo taj rizik. Ako se očekuje da se otupšteni radnici iz javnog sektora već nekako snađu, još je veća verovatnoća da bi to uradili i menadžeri. A država bi, čini mi se, mogla naći dovoljno mladih ljudi da vode mahom monopolska i uhodana preduzeća ili birokratske institucije.
Još jedan argument glasi da bi političari tada krali „10 puta više“. Ako je to tačno, onda bi sve mere štednje trebalo staviti na stranu i baviti se time kakva je to država u kojoj je moguće da političari kradu 10 puta više, ili, ako smo već kod toga, 10 puta manje, kao što je sad. Možda tu odlazi novac koji pozajmljujemo kroz kredite koje bez štednje ne možemo vratiti?
Čini se da su svi ti kontraargumenti dosta slabi. Čak i ako bi ove mere trebalo ublažiti u pojedinim slučajevima, na primer, u slučaju poslanika kojima se mora dati taj kredit, one se ne podržavaju iz sasvim drugačijih raloga. Naime, analitičarska svita nije bez razloga prikazivala izbore kao gubljenje vremena. Ova agenda je davno poznata i konstelacija interesa i moći je takva da će sve mere koje se preduzimaju biti u interesu političko-tajkunske klase. Trenutna kampanja u korist mera štednje sasvim verovatno ima prozaičan cilj da se SPS i PUPS, koji su na izbore izašli sa obećanjima o povećanju plata u javnom sektoru i o usklađivanju penzija, nateraju da zaborave na svoj „nesprovodiv“ (Č. Jovanović) program. Građane ionako niko neće ništa pitati. Oni su svoje rekli na izborima.
Nego da mi, i pored svega toga, poverujemo da su ove alternativne mere štednje moguće. Ako bi imali intelektualnu javnost na njihovoj strani, nešto bi se možda pokrenulo. To bi mogla biti i dobra prilika da se zavađene strane oko poslednjih izbora pomire. Oni koji su predlagali da se obavezno glasa za, kako se ispostavilo, pobedničku stranu koja pravi vladu, valjda to nisu radili da bi im omogućili da četiri godine preduzimaju „bolne rezove“ samo na drugima, a pogotovo to valjda nisu činili da bi omogućili dalju nesmetanu korupciju.
Kada bi podržali rezove i u političkoj klasi, svita bi pokazala da je zaista „nezavisna“. A onda bi dabar zavio čokoladicu i svi bi bili zadovoljni.
Nešto mi se čini da ćemo se ipak, u skladu sa dobom u kome u stvari živimo, odlučiti za „rezanje na živo“.
Share
