www.filozofijainfo.com

Transparentnost je danas jedan od osnovnih demokratskih pojmova. On podrazumeva da poslovi demokratske vlasti moraju da budu dostupni javnosti. Drugim rečima, trebalo bi da možemo da znamo šta vlast radi onoliko detaljno koliko želimo. Pitanje je: da li je to tako? Da li to možemo da znamo i da li je sistem okrenut toj mogućnosti.

Jedna od najvažnijih stvari je da bi trebalo da možemo da znamo kako se troši javni novac. Hajde da to pogledamo na primeru tzv. javne nabavke male vrednosti. “Mala vrednost” i nije tako mala, izgleda da je to negde okoo 30.000 evra. Koliko su ove javne nabavke transparentne?

Ove nabavke reguliše više propisa, najpre, Zakon o javnim nabavkama i pravilnici koji bliže regulišu ovu oblast. Pravilnik o postupku javne nabavke male vrednosti pitanje transparentnosti reguliše ovako:

U praksi to znači da za neku javnu nabavku znaju samo 3 firme koje je izabrao naručilac. On može, a ne mora, da javni poziv za nabavku male vrednosti objavi na Portalu javnih nabavki.

Doduše, Zakon kaže da se svi javni pozivi objavljuju Službenom Glasniku Republike Srbije (SG). Ako ste običan građanin, to vam neće biti od velike pomoći jer je godišnja pretplata na elektronsko izdanje Službenog glasnika 28.000 dinara. Do SG u običnom životu dolaze samo oni koji imaju novca za to.

Dakle, kada neki naručilac pošalje tri mejla na adrese tri firme, on je zadovoljio sve zahteve konkurentnosti i transparentnosti kod javne nabavke do 30.000 evra. Odnosno, kada neki ministar izjavi da je kod neke nabavke koja je izazvala pažnju javnosti sve bilo po zakonu, on u stvari kaže: poslali smo mejlove ili pisma na tri adrese i odradili smo tu nabavku. NIKO DRUGI NI PRE NI POSLE ne zna da se javna nabavka dogodila. Sve je po zakonu.

Dakle, običan građanin, koji nema samo za te svrhe 28.000 godišnje za Službeni glasnik u elektronskom izdanju (u štampanom je 31.000), koji hoće da pogleda Portal javnih nabavki da vidi ima li tamo nečega, o nekoj javnoj nabavki ne može da zna apsolutno ništa.

Firme koje se bave delatnošću koja je u vezi sa javnom nabavkom, takođe ne mogu ništa, sve i ako su pretplaćene na SG, jer im je potreban poziv naručioca da bi konkurisale.

Ako neki ministar ili načelnik ima samo dve firme kojima može formalno poslati poziv, a da zna da oni neće informacije širiti ili tražiti svoja prava u postupku, o javnoj nabavci, ceni itd. znaće samo on i firma koja je dobila posao.

Dobro, reći ćete vi, a gde su mediji. Članak na linku je tipičan način izveštavanja medija o javnim nabavkama. Tu je informacija o tome koliko je grad, recimo, potrošio na neki javno vidljiv posao, PR pohvala posla i to je to. Ništa od podataka koji su bitni za kontrolu trošenja javnog novca tu po pravilu nema.

Dakle, jedini način, da bilo šta bitno saznate o tome: ko je izvođač radova ili ponuđać koji je dobio posao, koje su ponude stigle, kakva je konkursna dokumentacija, odnosno , da li je cena naduvana itd, jeste da po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama koji postoji tek nekoliko godina tražite kopiju dokumenata i konkursne dokumentacije. A onda se možete obratiti medijima.

Mi imamo već iskustva sa ovim procesom. Tačnije, imamo samo jedno ili dva iskustva sa time. Koalicija za nadzor javnih finansija iz Prokuplja, prošle je godine pronašla da je sajt akcije „Očistimo Srbiju“, plaćen 29.000 evra po postupku za javnu nabavku male vrednosti. U tom trenutnku sajt je sadržavao samo jednu flash animaciju, a kasnije mu je dodat regularan oblik jednog prosečnog Joomla sajta. Zbog ove nabavke Koalicija je optužila ministra Olivera Dulića za neracionalno trošenje sredstava i moguću korupciju. Iz ministarstva je odgovoreno da je sve urađeno „po zakonu“, a da cenu opravdava to što je sajt urađen u naprednom CMS programskom jeziku. Inače, CMS je kod koji je deo skoro svakog današnjeg sajta, a pomenuta Joomla je primer takvog besplatnog koda.

Posle svega, nije bilo nikakvih posledica.

Ali ovde je nešto drugo bitno. Ovde je izabran sajt zbog toga što je sajt kao predmet javne nabavke svima lako dostupan – svi mogu lako da vide šta je plaćeno toliko i toliko. Koliko je drugih poslova vrednih 30.000 evra ili više, koji nisu tako dostupni?

Evropska kancelarija u Srbiji procenila je da se na javnim nabavkama godišnje u Srbiji izgubi oko 1.000.000.000 evra. Ta cifra je u stvari ogroman deo kredita koji Srbija uzima.

I još jedan detalj. Ni evro od ove milijarde evra nije završio u školstvu, zdravstvu itd. uopšte u „preglomaznom i rastrošnom javnom sektoru“, čija se „reforma“ odnosno smanjenje i privatizacija ovih meseci zahteva. Skoro sve je završilo u privatnim rukama. Pa ipak niko, makar niko ozbiljno, ne traži da se ovo odlivanje novca spreči, a svi misle da bi bilo dobro da imamo manje lekara i profesora, jer nemamo mi novca za toliki „javni sektor“.

Mislite o tome.