Ispričane su sve priče, ili što je isto, uvek se priča jedna te ista priča. Hiperprodukcija pisanja, itd. Svaki pisac, svaki pokušaj pisanja, zapravo prežvakava već napisano. Dakle, više je pisaca nego čitalaca, ili pisci zapravo pišu za druge pisce. Pisci sede u izdavačkim kućama, ustanovama, komisijama i žirijima. Da li postoji laik „konzument“ umetnosti?Svakako da postoje čitaoci…reći ćete, ali istorija, literatura, klasika, itd., jeste ono što guši svako moderno ostvarenje. Svaki roman, svaka pesma, jeste samo varijacija, uvek u nekom odnosu, kontekstu. Naivni pesnik misli kako je u svojoj knjizi izneo svoj jedinstven i neponovljiv život, svoje emocije, uopšte emocije, kako je eto dušu svoju izneo na pazar – dok kritičar pravi kiselo lice jer je ta njegova dična individualnost, ili individualnost uopšte, zapravo već klasika, jer je već obrađena mnogo puta i mnogo bolje.
Naivni pesnik kaže ponosno: Pa šta! To sam ipak ja smislio ne znajući tradiciju. Nisam originalan ali sam autentičan! Ne vidi dakle koliko je njegov pesnički život suvišan. Sa druge strane, napišete roman i već vas smeste u „avanturističke romane“, ili za vaše nove pesme kažu da su „na tragu avangarde dvadesetog veka“, itd. Čitalac koji nije ujedno i pisac – potpuno je zanemarljiva pojava. Pisci su se potpuno okrenuli drugim piscima jer samo oni mogu da shvate problem. Pogledajte samo neke pravce eksperimentalne književnosti na Internetu – koga to može da zanima? Pa, samo uski krug književnih profesionalaca koji su svesni tradicije i savremenosti. Nije valjda da se Lekar obraća pacijentu za savet u vezi njegove ili vaše bolesti? Ili možda idu po ulici i traže od prolaznika da rastumače neke njegove dijagnostičke dileme?
Nemoguće je napisati nešto novo! Potpuno i do kraja Novo! To su možda mogli samo Grci…I sada ono ključno: hiperprodukcija dvadesetog veka dotukla je ideju o „neograničenim mogućnostima“ i o “novini”. Eliotova „tradicija“ konačno se stabilizovala i cementirala. Novi romani se više ne guraju sa romanima klasika da bi našli svoje mesto. U tom kontekstu postoje čitaoci kao ljubitelji literature – ali oni nemaju pojma o književnosti, oni su samo ljubitelji neverovatnih i bizarnih avantura i emocija.
Nove prostore ne može otvoriti umetnost. Stvarnost je konačno i uvek na potezu…Znate ono: baza i nadgradnja…Potrebno je da se desi nešto novo: kao Renesansa ili Novi svet. Potrebno je otići na Mars ili u drugu Galaksiju jer bi tek tamo videli nešto novo! Neki sumnjaju i u to.
Ta jedna, uvek ista priča, jeste priča o „borbi“ dobra i zla, istine i laži, naivnosti i promišljenosti, lepog i ružnog, svetla i tame, ljubavi i mržnje, mladosti i starosti, itd. Dakle, te parove ili opozicije možemo nanizati jedne ispod ili iznad drugih, i dobiti jednu lestvičastu strukturu.
Opozicioni parovi koje smo posmatrali kao nešto rasuto i kao nešto horizontalno, možemo naslagati jedne na druge jer je moguća i vertikalna veza, ili srodnost u dva lanca. Priča o tome da ništa nije samo crno-belo, da je sve u nijansama, itd. nažalost ne stoji ili ne menja suštinu. Možda svet nije namazan osnovnim bojama ali da nema osnovnih boja ne bi bilo ni nijansi.
…lepo-dobro-istina-naivnost-mladost-belo-slatko-uzvišeno…
I I I I I I I I
…ružno-zlo-laž-promišljenost-starost-crno-gorko-nisko…
Jednu vertikalu bi činili: zlo-laž-promišljenost-ružno-starost, itd., i njihov pandan, druga vertikala: dobro-istina-naivnost-lepo-mladost, itd. Ta struktura formirana po suprotnosti i srodnosti jeste svojevrsni životni, iskustveni i pojmovni fakticitet. Svaki segment jeste sam po sebi svakako tema, priča-moguće.
Književni likovi moraju biti tako opisani da prate ovu strukturu ili nisu ubedljivi. Osmi putnik iz istoimenog filma kao vanzemaljac jeste zao, ružan i crn, npr. Tako umetnik npr. sastavi lik koji je dobar, naivan ali je ružan ili lik koji je mlad, lep ali je već zao, itd., itd. To što svi mi imamo i stičemo životom manje ili više originalne lance pojmova, mislim na redosled, drugačije strukture, kao što je i DNK svakog čoveka različita, ne smeta ništa činjenici da struktura postoji i da DNK postoji. To je dakle taj čvrsti, neotklonjivi plan svake priče plus još i sva moguća nijansiranja.
Zašto se pojmovi lepo-dobro-istina-naivnost-mladost-belo, itd. mogu uhvatiti za ruke mada se istovremeno svaki pojam drži i za svoju suprotnost, a onda se te suprotnosti isto tako hvataju sa druge strane – e to je već stvar filozofije (i oduvek je stvar filozofije)…Svaki pojam je u logičkom smislu drugačiji, ima i niz sinonima, kao i čitav niz logičkih odnosa, pa stvarna struktura nije tako elegantna…\
Čitao sam nedavno knjižicu pesama jedne petnaestogodišnje devojčice. Vidite, kod dece je ta kombinatorika tek naznačena jer nedostaju elementi za kombinovanje. Postoje prazna ili mutna mesta. Deca pišu sasvim lepo o ljubavi ali je njihova ljubav nestvarna i naivna, nedorečena, bez gorčine, bez strasti…nedostaje mnogo od strukture…Kada se međutim struktura formira – to i dalje ostaje ljubav.
Dešavanje oko nas, tzv. makro-struktura, preko čula i našim fizičkim učešćem, transformiše se, da tako kažem, u mikrostrukturu, u anatomiju, u biohemiju, u život. Normalno bi bilo pretpostaviti da postoji i obratni proces koji našu biohemijsku kumulaciju, naslednu i stečenu, može izneti do makro-strukture, tj. do svesti ili kao svest. Recimo san. Stoga i tvrdim da naša svest, i dakle proizvodi te svesti, moraju biti nešto kao kopije biohemijskih struktura. Moraju imati kombinatoričku strukturu. Konačno, pretpostavio sam da je već izvučen maksimum, tj. da je naša struktura opozitivnih i srodnih pojmova svojevrsni optimum. Bojim se da tom lancu nismo u stanju dodati više ni jedan pojam. Slikovnica je formirana. Današnji pisci samo beznadežno tragaju, samo beznadežno kombinuju. I sada ono ključno: da bi na silu bili novi oni kvare onu strukturu, prave nemoguće kombinacije, koja je opštevažeća, koju su i sami usvojili vaspitanjem i obrazovanjem!
Današnji slikari imaju ogromna znanja, tradiciju, komunikaciju, celovit uvid u istoriju umetnosti. Sa druge strane, stvarnost se provlači kroz nešto kao hir ili namera i iz takvog postupka rađaju se moderna dela. Slikari u prošlosti su merili, računali, posmatrali stvarnost, mešali boje, dok današnji slikari dobiju hiljadugodišnju tradiciju lepo serviranu: „Izvol’te pa slikajte!“ I zaista, mladi slikar mora se zapitati – A šta da slikam? Zar ponovo da precrtavam brda i doline, ledine i šumarke?
Share
