Sistem u kome živimo opstaje, između ostalog, i zbog toga što se ipak smatra da on počiva na nekim očiglednim i samorazumljivim istinama. To su one „istine“ koje se navode na kraju nekog argumenta i posle kojih nema daljih objašnjenja. A to je šteta jer bi po pravilu tek tu stvari mogle postati zanimljive. U ovom tekstu ću analizirati nekoliko tih ideologema.
I bili bi odgovorni i ne bi
U emisiji „Oko“ na RTS-u gostuje Rasim Ljajić i voditelj Zoran Stanojević ga pita o akciji u korist „nevažećih listića“. Ljajić kaže da je ta akcija potpuno besmislena i da ne razume šta bi se time postiglo. Dodaje da, ako se nekom već ne sviđaju sve političke stranke, neka napravi svoju. Na to novinar dodaje:
- „Možda [neko ko hoće da precrta listić] hoće da kaže: ne želim da se bavim politikom, ali želim da se neko drugi odgovorno bavi politikom.“
- Rasim Ljajić: „Znate kako, možda postoji neka virtuelna kompjuterska igra gde to postoji tako. U realnom životu toga nema. Ceo politički život je baziran na političkim strankama“
Pa, da li je to tako? Na primer, kada Insajder objavi emisiju o Kolubari to postaje politička činjenica. Kada bi imali samostalni sud koji istraživao korupciju ili monopole to bi itekako uticalo na politički život. U politički život u principu spadaju i novinari, sudovi, nezavisna tela, javnost i građanske akcije. Iako je sve to kod na upitno: ogromna većina medija je samo servis politike, sudovi nisu samostalni, iako su po ustavu nezavisna grana vlasti, a nezavisna tela i javnost su sistematski ignorisani – kao u slučaju nedavnog Izveštaja o pritiscima na medije Saveta za borbu protiv korupcije. Svima njima je zadatak da, izvan stranaka i nezavisno od izbora, utiču da se oni koji su u strankama bave politikom odgovorno. Ali, naš politički sistem nije takav. Kako kaže ministar: „U realnom životu toga nema“. Napravite stranku pa onda možete da radite šta hoćete. Deviza „Ako ste nezadovoljni, napravite stranku“, koju ovih dana u Blicu, ponavlja i Dragoljub Mićunović, može da se pojavi isključivo u nedemokratskom sistemu, u onoj poznatoj partijskoj državi. Jedino tu, za potrebe ad hoc argumenata, mogu iz političkog života nestati javnost i sudovi i sve gore pobrojano. Ljajić u istom intervjuu objašnjava: „Umesto da plačem sa građanima, ja treba da dođem i kažem – moramo nešto da promenimo“. Evo, može, hajde da promenimo državu u kojoj je ceo politički život baziran na političkim strankama.
I kritikovali bi i ne bi
Nije da nema ideja u tom pravcu. Nedavno je predstavljen program „Preokret“. U njemu je glavni naglasak na promeni kosovske politike. I to nije slučajno, jer je to jedini preokret koji se traži. LDP, inače, funkcioniše kao stranka-svita ili stranka-satelit. Ona se od centralne stranke razlikuje po tome što „ne pravi kompromise“ i izlaže jasno politički program centralne stranke. Centralna stranka ga onda kompromisima ublažuje iz prostog razloga što beskompromisni program ne može da dobije izbore. To važi za slučaj Kosova, ali i za problematiku tranzicije. LDP je za beskompromisnu tranziciju i beskompromisno stremljenje ka Evropi.
Ali, pošto je danas nepopularno biti uz vlast, LDP ipak upućuje DS-u kritike. Negde oko sredine proglasa „Preokret“, kaže se: „U zemlji koja statira u evropskim integracijama nema posla dok vas "vlast" ne zaposli, nema sporta dok mu "vlast" ne predsedava, nema kulture bez pečata "vlasti", ni medija koje je "vlast" poštedela svoje uređivačke politike.“ Zvuči dobro, ali da „uvećamo“ malo ovu rečenicu. U LDP-u inače ne smatraju da Srbija stalno statira u evropskim integracijama, pošto su davali podršku za mnoge „reformske“ zakone. Da li to znači da tada kada su ti zakoni donošeni, vlast nije kontrolisala sport, kulturu i medije? Kako se to tačno dešava: kada zemlja ne statira u EU integracijama, mediji se odmah oslobode, a kada statira onda ih uređuje vlast? Ili je statiranje svo vreme do učlanjenja? Kako ćemo sa učlanjenjem od neslobodnih odmah dobiti slobodne medije?
Ili, da sasvim uprostimo pitanje: Da li trenutna vlast „uređuje“ sve medije ili ne?
Bojim se da odgovor na ovo pitanje nećemo dobiti od LDP, jer oni nisu ni mislili da kritikuju DS zbog bilo čega konkretnog. Vlast je ovde samo dobila sledovanje klasične neoliberalne kritike da se meša u sve. Ali, kritika važi samo ako zemlja „statira“ u integracijama, ako ne statira kritika se skida. Ne mogu da se ljute na to, pošto je u okviru neoliberalne ideologije uvek potrebno malo predstaviti vlast kao da se suviše meša u sve, pošto je to dobar predtekst za nastavak tranzicije, dalje privatizacije itd. U ime progresa mora se istrpeti malo kritike. Pa i dodati malo samokritike, ako ste zaista revnosni neoliberal. Mi imamo još jednu stranku-svitu koja je preuzela na sebe da odradi ovaj deo sa samokritikom.
Bili bi i vlast i alternativa
Na nedavnoj konvenciji u Beogradskoj areni Mlađan Dinkić je izavio „Mi smo alternativa Srbije!“, a na svom blogu: „Narod je sa pravom razočaran i ljut na sve političare. Očigledno je da Srbiji sada nije potrebna samo nova vlada, već i nova, životna politika koja će da promeni sistem.” U kom pravcu bi promena trebalo da ide, objasnio je ovako: “U Titovo vreme je bilo najbolje. Titov sistem je bio "mnogo pravedniji i humaniji". Današnji sistem nije ni pravedan, niti je human, ali nije ni efikasan".
Zar ovo nije fenomenalno, stranka koja je predvodila tranziciju sa nepodeljenom verom u ishod, sada predlaže da se vratimo unazad u sedamdesete. Da li to znači da će se sada URS u kampanji zalagati za socijalizam, vraćanje prava zaposlenima, državnu svojinu? O ne, ne , ne. G17+ odnosno URS, stranka su koja ima potpuno jasan neoliberalni program dalje privatizcije svega. Pa ipak bi istovremeno želeli i da budu alternativa ovoj vladi, iako su još uvek njen deo. Osim toga, po svoj prilici, URS će i ubuduće biti manjinski partner u eventualnoj postizbornoj koaliciji sa DS, oko programskih opredeljenja G17+ i DS “nemaju nesuglasica”. I pored svega toga uzvikuje se: “Moramo pobediti jer Srbija stoji u mestu!” Potrebna je nova politika. Šta će drugačije raditi nova vlada? Pa ništa, ali će biti energičnija – nikako da Cvetković bude ponovo premijer – i opštine će dobiti deo poreza na dohodak. Sve drugo, ostalo bi potpuno isto, kao na slici:
vlast alternativa
Pa zašto je onda Dinkić govorio o Titu? Zašto je tvrdio da je Titov sistem bio pravedniji i efikasniji? Tu se pokazuje jedna bitna karakteristika političkog trenutka. Iako su sve stranke u realnosti za nastavak tranzicije na tome ne smeju da insistiraju, jer znaju koliko je to nepopularno. Tako se stvara radikalna protivrečnost u sistemu, za koju je, iz nekog razloga, baš Dinkić najbolji primer. Jedna stranka se naizgled odvojila od sistema, i pokušava da ga kritikuje na način na koji to ponekad čini svita: ceo program je naravno dobar, ali mora to energičnije, drugi ljudi su potrebni itd. Istovremeno, pošto treba zadobiti radikalno nezadovoljne birače, o sistemu se govori u najgorim terminima „partijska država“, „devastiran javni sektor“, odgovornost se prebacuje na centralnu stranku, samo da bi se deo nezadovoljnih birača vratio nazad u njeno okrilje, kroz buduću koaliciju. Ovaj mali logički krug u kome se ostaje u okvirima politike There Is No Alternative, a da se o sistemu govori sve najgore, primetio je i Marko Somborac:
Ovaj strip je toliko dobar jer hvata tranziciju u trenutku ćorsokaka.
Sistem je i dobar i neosnovan
Moram navesti po sećanju, jer ne mogu da nađem tu izjavu na internetu, ali predsednik Tadić je neki dan, posle vajkanja da je za sve kriva kriza „na koju nas nijedan ekonomista nije upozorio“ rekao nešto ovako: „Sistem u kome smo živeli ima je dobre strane, donosio je ekonomski rast i povećanje standarda. Jedino je bio problem što je sve to bilo neosnovano“. Sistem je, dakle, bio i dobar, ali je to što je u njemu bilo dobro, bilo je i neosnovano, virtuelno, zasnovano na kreditima i zaduživanju, a ne na realnom rastu. Dakle, u jednom momentu je postalo jasno da se svetla budućnost tranzicije smračuje, niko na to nije upozorio, ali je od tada nastavak priče o svetloj budućnosti u radikalnom raskidu sa realnošću. Marketing tranzicije po inerciji ostaje potpuno isti, ali sve više postaje neosnovan. U tome trenutku kao da se poredak odvaja od realnosti. Njegovi privilegovani delovi – stranke i tajkuni – i dalje su u svetloj budućnosti, predlažu se iste reforme koje su sprovođene i ranije, tvrdi se da je kriza došla niotkuda i da nema veze sa samim sistemom, nego je slučajno skretanje koje će se vrlo brzo popraviti. S druge strane se gomilaju činjenice o „tranzicionom blatu“: bankroti, nezaposlenost, dužnička kriza u okviru EU, propale privatizacije, nepoverenje u medije i političare, protesti itd. Neoliberalna svita smislila je i formulu koja održava ovaj raskid: „Ovo nije kapitalizam“. „Ovo“ označava realnost koja se ne može negirati, međutim, ta realnost odjedanput nema ništa sa „kapitalizmom“ kao idejom.
Sa ovom strukturom sada ulazimo u predizbornu kampanju. Iako su izdvojili stranke koje će fingirati alternativu sistemu i glumiti kritiku, cela politička klasa, želi da kroz ove izbore prođe tako što neće izaći iz virtuelnog sveta marketinga. Pošto kontrolišu skoro sve medije oni smatraju da to ne bi trebalo da bude veći problem. Trudiće se da realnosti u medijima bude što manje, a i ako se pojavi da bude jasno stavljena na raboš krize i nedostatka potrebnih reformi. Svi politilčari pomenuti u ovom članku slažu se da nas, po rečima Rasima Ljajića, posle izbora čeka težak period jer je potrebno izvršiti „dalje reforme“. O njima se u matriksu medija ne može saznati skoro ništa. Biće „reformisan i smanjen javni sektor“, ali koliko je to privatizacija javnih preduzeća, koliko daljih otpuštanja, koliko poskupljenja komunalnih usluga, koliko manje profesora ili lekara - o tome ćemo saznati tek posle izbora. Sa početkom preizborne kampanje ovaj će matriks prerasti u Matrix2, u kome će biti još više ad hominem argumenata i zamena teza, ali će njegova struktura ostati potpuno ista.
I dalje će ono što je realno biti virtuelno, a ono što je virtuelno realno.
Share
