(finalna teorija)
Neka polazna istina bude ona filozofa Demokrita iz Abdere (460-370) fr. 125: ’’Po mnenju boja, po mnenju slatko, po mnenju gorko, a uistinu atomi i praznina.’’ To je za ovo izlaganje dovoljno ’’duboko’’.
Sve što mi ljudi ’’vidimo’’ da postoji jeste samo manji ili veći skup atoma na jednoj velikoj količini (Zemlja), u jednoj velikoj količini (Kosmos).
Od broja atoma koji se posmatraju, jedan, dva, ili veći skupovi u odnosu na veće skupove, itd. zapažene su i različite sile ili polja. Npr. ’’izgled’’ sveta kojeg poznajemo, određen je uglavnom električnom silom (konstantom električne interakcije).
Atomi se spontano organizuju jer deluju jedan na drugog silama ili poljima, tj. u jednoj ogromnoj količini atoma, mogu se spontano steći svi uslovi i svi odnosi atoma. U tom ’’mnoštvu’’ ne postoji ništa što nije atom ili praznina ili njihove sile/polje. To su početni ’’igrači’’ i početni uslovi1.
Jedna od mogućih organizacija atoma jeste i ona koju zovemo ’’život’’ ili ’’živa materija’’ (To je polazna činjenica moderne hemije/biohemije).
U procesu života atomi se ne uništavaju. Obično to zovemo razmena materije ili metabolizam. Zapaženo je da je DNK mnogo otpornija na toplotno razaranje (vibracije/kretanje atoma) od svih poznatih organskih jedinjenja. Do danas nije otkrivena u Kosmosu tako otporna a kompleksna organizacija atoma. Sigurno se radi o specifičnoj međuigri atoma u odnosu na zadane/početne uslove (sile ili polja). Prof. Dr Miloje Rakočević je izneo ubedljive dokaze da je život kakvog poznajemo (na bazi ugljenika i ’’odabranih’’ aminokiselina) čak jedinomogući u Kosmosu2.
Među živim svetom postoje prostiji i složeniji živi organizmi što je u skladu sa gornjim izlaganjem.
Svaki nervni sistem (od onog kojeg poseduje glista pa do čoveka) ima tu karakteristiku da kopira temeljnu strukturu materije i makro uslove iz okoline unutar sebe kao vlastito telo i vlastito funkcionisanje. Senzornom integracijom različitih aspekata fizičke situacije (svetlosni, mehanički, hemijski) u jedan elektrohemijski aspekt (nervni influks) – dobijamo da se dešavanje oko nas, u okolini i vlastito funkcionisanje, transformišu u hemiju, u funkcionalno-anatomsku jedinicu3 koja za delić vremena postaje strukturalno-anatomska karakteristika i posed živog organizma (teorija o epigenezi putem selektivne stabilizacije sinapsi). Situacija kao jedna makrostruktura transformiše se u mikrostrukturu, u metabolizam, u život – i obratno.
Svi aspekti okruženja/stvarnosti kao što smo naveli – svetlosni (vid), mehanički (dodir, sluh), hemijski (miris, ukus) – prevode se u jedan elektrohemijski. Ono po čemu će se aspekti razlikovati među sobom, i ono po čemu će se ’’sadržaj’’ pojedinih aspekata razlikovati, jeste jedinstvena kombinacija tri načina kodiranja nervnog influksa (jedinstvenog aspekta).
Kodiranje se vrši 1) frekvencijom, 2) intenzitetom (prostorna i vremenska sumacija4) i 3) načinom povezivanja.
Konačno, možemo postaviti paralele između načina kodiranja i opštih karakteristika životne okoline i životne situacije:
• Sve pojave su frekventne, tj. imaju određeni ritam pojavljivanja ili ispoljavanja. Na atomskom nivou frekvencija je osnovna karakteristika.
• Pojave su uvek određenog intenziteta, tj. i predmeti i pojave su kvantitativno određene.
• Predmeti (u smislu zapremine i u smislu vrste supstancije) i pojave (u smislu skupa predmeta obuhvaćenih ili zahvaćenih određenim interakcijama) su prostorno i vremenski raspoređeni/koordinirani – kao što je i funkcija svakog, ili bilo kojeg, neurona u mozgu određena samo njegovim mestom u nervnoj masi, tj. izvedenim povezivanjem5 (prostorno-vremenska koordinacija).
Te paralele su fundamentalne jer pokazuju da i najprostiji nervni sistem (npr. kod gliste) svojim postojanjem/funkcionisanjem obezbeđuju elementarno znanje. Dakle, elementarno znanje ili životno iskustvo je obezbeđeno prosto funkcionisanjem nervnog sistema (činjenica je da sve vrste poseduju izvesno znanje u trenutku rođenja).
Postavićemo sada drugi niz paralela ali u odnosu na živo i život.
Osnovne osobine živog jesu 1) kretanje, 2) razmena materije ili metabolizam i 3) nadraživost (vidi gore načine kodiranja nervnog influksa). Ostale odlike kao što su ćelijska građa, nasleđivanje, razvoj, starenje i smrt odnose se, da tako kažemo, na ’’tehničku’’ stranu živog. Dakle:
• Životna sredina je nehomogena u količini i obliku (u kvantitativnom i kvalitativnom pogledu).
• Sredina je nehomogena po pitanju specifičnog ili ’’potrebnog’’ sastava i oblika – zbog tih karakteristika živo mora da se kreće i da razvija određene hemizme (pa i kada je kretanje nasumično).
• Kao posledica gornjih nehomogenosti živo je u stanju da zapaža, prati i pamti (pa i kada su to samo šeme reagovanja). Konačno pod 4) možemo govoriti o sistemskoj nehomogenosti, tj. da nema izolovanog sistema i kontinuiranog procesa.
Okruženje izgleda takvo u odnosu nas živo, pa bez života ostaje samo homogenost. Radi se dakle o jednovrsnoj množini koja je zatvorena u sebe.
Bilo kako formulisali zaključak jasno je da smo dospeli do ideje ’’nedeljivog’’ ili atoma.
Sa druge strane, zaviri li čovek u međuatomski prostor zna se da to više nije ’’objektivnost’’ nego jedno hibridno stanje. Zar statistički opis i relacija neodređenosti (Hajzemberg) ne govore dovoljno o problemu i sudbini jednog takvog pokušaja?
Homogenost, cikličnost, kristalna struktura, termodinamički red6 (entropija), itd. kao osobine organske materije i žive ćelije jesu indikativne – i kao da ukazuju na svoje poreklo iz onog nedodirljivog sveta, one temeljne strukture materije.
Zbog tog visokog stepena ’’kopiranja’’ čovek najbolje od sveg živog sveta ’’jaše’’ na entropijskim talasima svoje okoline, tj. on je kopirao u sebe i tendencije gradnje i razgradnje svoje okoline. To su oni nepovratni toplotni procesi (toplotna smrt – ili: svaki sistem ili proces nastoji da se razgradi do najnižeg energetskog nivoa ili ravnoteže). Uočeni su i veliki planetarni i solarni ciklusi. To je ono što zovemo ’’strela vremena’’ (niže vrste živog nemaju refleksiju o tome ali su cikluse ugradile u sebe kao svoju fiziologiju).
Živo u procesu života utiče na okolinu i gradi veštačke uslove. Gradi oaze reda u sveopštem neredu.
Pošto je nervni sistem replika spoljnog sveta na koji on sam utiče, povećana organizacija u njemu (kao posledica čovekovih direktnih uticaja ili neke ptice koja pravi gnezdo), postaje i takva organizacija nervnog sistema ili dešavanja u nervnom sistemu (i ptice se periodično pare i periodično izvode radnje pravljenja gnezda, itd.) . Nervni sistem je tako kao ’’predmet’’ dobio samog sebe. ’’Predmet’’ u njemu, u njegovom nervnom sistemu više nije – ili nije samo ’’funkcionisanje’’ nastalo pod uticajem okoline (predmeta kao skupova atoma) nego i pod uticajem ’’funkcionisanja’’ samog ’’funkcionisanja’’. Pošto se te ’’strategije’’ pamte imamo delotvorni samoorganizujući sistem. Čovek je ’’primetio’’ (kao i bilo koje složenije živo biće) kako spontanim udarcem noge pomera neki predmet. U situaciji kada mu neki predmet zaista smeta on će izvesti ponovo istu radnju ali sada voljno (jer je naučio pokret i poseduje obrazac reagovanja), sada će sam nervni sistem narediti nervnom sistemu da izvede pokret. Konačno on može da upravlja voljom, koja je samo jedan podsistem ’’funkcionisanja’’, u bilo kojem trenutku. Zamislite čuđenje kada prvi put nervni sistem spontano ’’okine’’ nervni sistem – a on mišiće da izvedu pokret nogom u situaciji kada predmeta kojeg treba udariti nema? Naravno, i takvo ’’funkcionisanje’’ se pamti. Čovek pamti da pamti, itd. Na sličan način već i naši PC pamte naše navike u radu sa njima samima. Smatram da ćemo kompletnu tajnu svesti imati onda kada budemo u stanju da je ’’napravimo’’ (danas su to još uvek projekti tzv. veštačke inteligencije).
Doživljaji i iskustva se gomilaju (individualno i istorijski). Sada je samoposmatrajući čovek na novi način otkrio u sebi instinkte i strasti, kao regulatorne i samoodržavajuće mehanizme nižih vrsta živog. Posmatrao je samog sebe kako ga obuzimaju strasti, bes ili polni nagon. Težeći u svojoj suštini samoodržanju tako što od haosa stvara red – nastao je i njegov moralno/socijalni život.
Ne znajući suštinu – a uočavajući dejstvo sila, kao i beskrajnu i nepredvidljivu promenu prirode (a već je i sam sebi postao nepoznanica, tj. kao neki otvoreni prostor samoposmatranja i samoistraživanja), predstavljao je te sile i uzroke antropomorfno. Čovek poznaje jedno delatno i svesno biće – pa otuda i čovekovi bogovi liče na njega. ’’Samo su mnogo moćniji’’. Treba samo jedan korak da se kaže kako su svemoćni i da je samo jedan. Religija je čovekov očajnički pokušaj da nađe smisao postojanja u svetu u kome smisao ne postoji.
Čovekova psiha, duhovni život, funkcionisanje nervnog sistema, jeste u suštini začet kao replika spoljnog sveta, njegove temeljne strukture i temeljnih sila. Pošto čovek neprestano radi i stvara misli da je i taj svet stvoren radom, ili rečju, ili silom, međutim, on je samo’’atomi i praznina’’.
Zaključak je da umetnost koja se bavi prvenstveno imaginarnim, koja nastoji da dosegne ideale, itd., zapravo bavi samo ’’funkcionisanjem funkcionisanja’’. Zar je čudno da je jedna od prvih teorija, ona Aristotelova, shvatila umetnost kao ’’mimesis’’? Samo je tu u našoj lobanji kao podražavanje. U imaginarnom/zamišljenom/izmaštanom nećemo pronaći ništa – samo drugu, dalju i drugačiju imaginaciju. Objasnili smo suštinu imaginarnog predmeta. On je ’’funkcionisanje funkcionisanja’’ i nije nikakav drugi svet, uteha, nada, lepota. Kada ste blizu nekoj slici zapažate pokrete četkice, a kada se odmaknete dobijate iluziju plastičnosti, obrisa i perspektive. U svojoj suštini to su i dalje nanosi boje na nekoj površini. Čitava umetnost jeste zaostalo nasleđe magijskog i religioznog perioda čovekove istorije.
Time je zadatak filozofije da shvati čoveka i svet praktično već davno ispunjen. Ostalo je da se razrade detalji…Čovek nema zašta da se brine. Čovek i njegov svet samo je mehurić materije koji će da prsne jednog dana među bezbrojnim (istim) drugim mehurićima.
Fusnote:
