Nedavno je na sajtu Ministarstva kulture objavljen Nacrt strategije razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji. Tekst predstavlja dobru ilustraciju kako ideologija, u ovom slučaju neoliberalna ideologija, oblikuje stvarnost. Glavni momenat u strategiji je obaveza države da se povuče iz vlasništva nad svim javnim glasilima osim RTS i RTV-a. Evo dela strategije koja sadrži te stavove:
“1.3. Uloga javnih glasila
Osnovna uloga javnih glasila je da, uvažavajući principe slobode izražavanja i slobodnog
protoka informacija, kao i profesionalne i etičke zahteve objektivnosti, istinitosti,
uravnoteženosti i poštovanja ljudskog dostojanstva, pripremaju i pravovremeno objavljuju
medijske sadržaje kojima se zadovoljavaju najšira interesovanja i potrebe građana i tako
ostvaruje javni interes.
1.4. Vlasništvo nad javnim glasilima
Država ne može biti vlasnik medija. Osnivač medija ne može biti, ni posredno ni
neposredno, država, teritorijalna autonomija, lokalna samouprava, kao ni ustanova, preduzeće i
drugo pravno lice koje je u celini ili delimično u državnoj svojini ili koje se u celini ili pretežnim
delom finansira iz javnih prihoda, osim ustanova javnih radiodifuznih servisa na nacionalnom i
pokrajinskom nivou.”
Niko ne primećuje da su ova dva stava u stvari protivrečna. U prvom stavu se javna glasila obavezuju poštovanje principa javnog informisanja – objektivnosti, istinitosti, potpunosti, pravovremenosti. A u drugom se konstatuje da država ne može biti vlasnik medija. Kao da bi vlasništvo države nad medijima nekako uništilo te principe, odnosno da je nemoguće imati državni medij i informisanje u javnom interesu.
Da li je to tako? Iako se u svetu neoliberalne ideologije čini da je to drugačije, u stvari je država najmoćnije sredstvo ostvarivanja javnog interesa. To možete videti na jednostavnim primerima. Država poseduje i prikuplja zajednička sredstva i ulaže ih u zajedničke stvari – što je definicija javnog interesa – i država štiti one koji poštuju zakon od onih koji ga ne poštuju – sudovi, policija – što je opet osnovni javni interes. Kako je onda baš država koja čini ove dve stvari po definiciji, odjedanput nepodobna da štiti javni interes u oblasti informisanja?
Dalje, zašto ovaj princip ne važi samo u slučaju RTS i RTV, najvažnijih javnih servisa. Ako država kao takva ugrožava javni interes ona bi ga to više morala ugrožavati svojim vlasništvom nad ovim najvećim medijskim kućama.
Treće, šta garantuje da će privatni vlasnici štititi javni interes? Zašto bi se uopšte privatni vlasnici bavili javnim interesom? Ovde bi slučaj Pinka bio sasvim dovoljan argument, međutim, daleko od toga da je Pink jedini slučaj. Doduše, ne postoji neka velika razlika između državnih medija kakvi su, na primer, Politika i Studio B i privatnih medija kakav je Blic. U Politici je još uvek nešto više teksta, ali su principi PR novinarstva dosledno sprovedeni u svim ovim medijima. Svi sadržaji su samo manje ili više prikriveni PR. Sveži primeri iz Blica mogu biti “Ratko Mladić: Šešelj je kreten”, na dan radikalskog mitinga podrške Mladiću i “Zvaničnici SAD i EU izgubili poverenje u Tomu Nikolića”. I promene na B92, koji je nedavno promenio vlasnika, ponavljaju šablon ranijih privatizacija. Informativne i govorne emisije se ukidaju ili skraćuju (na primer, nema više emisije B92 u 2, repriza Peščanika se seli u manje atraktivan termin, emisije poput Insajdera nisu u istoj meri dostupne na internetu itd).
Uopšte, zašto bi nešto što je javno par exelans – država – bilo nepodobno da se brine o javnom interesu, dok bi nešto što je privatno – dakle, suprotno javnom - bilo podobno?
Ovde se samo, po ko zna koji put, ponavlja zvanična ideologija. Kapital je legitiman i treba da dobije prostor, država je nelegitimna i treba joj ograničiti prostor. Imperativ privatizacije nema nijedan drugi razlog osim želje da se dobro pozicionirana glasila stave u službu privatnog profita. Nikakav javni interes neće na taj način biti zadovoljen. Doduše, pri ovom stanju javnosti, svejedno je u čijem vlasništvu je koji medij. Studio B je isključiva, celodnevna propaganda trenutne gradske vlasti, ali su to i Vreme ili Blic koji su u privatnom vlasništvu. Privatizovane Novosti nedavno otvoreno napadaju regulatorna tela u interesu svog vlasnika. Privatizacija je loša zbog toga što je podržana lošim razlogom – delegitimacijom državnog - i zbog toga što ona u trajno privatno upravljanje daje stvari koje su u svom pojmu zajedničke.
I u činjenici da se RTS i RTV ne privatizuju ogleda se isto ideološko stanje. Naravno da kapital neće baš sve da privatizuje: država ne sme biti vlasnik medija, ali neka postoji javni servis koji će biti korektiv privatizovanim medijima. Nešto kao što kapital treba da vlada, a levica, nevladine organizacije itd. treba da se brinu oko njegovog “ljudskog lica”, ali samo u granicama koje odredi kapital.
Ova strategija neće sama po sebi doneti ništa što nemamo već danas. Ona je značajnija po tome što nam po ko zna koji put objavljuje na kojim principima je napravljena država – na principima po kojima javni interes denuncira sam sebe u interesu privatnog kapitala.
Nije čudo što je jedan od autora strategije, Dragoljub Žarković, autor ove rečenice: “jedino domaća buržoazija ima trajniji interes za uspostavljanje i očuvanje demokratskog poretka”.
Share
