Otkako su na izborima u Sloveniji i Hrvatskoj pobedile manje ili više leve stranke kod nas su mediji počeli da pišu da bi svi političari želeli da budu naš Zoran Janković. Čedomira Jovanovića, na primer, pitaju da li su se šanse levice u Srbiji povećale posle ovih uspeha u komšiluku. Da bi odgovorili na pitanje ima li šanse da nam se dogodi neka „Pozitivna Srbija“ potrebno je da prethodno razjasnimo pojmove levice i desnice. Možda iz svega izvučemo zanimljive zaključke.
Iako mnogi smatraju da su se pojmovi levice i desnice danas zamutili i da se više ne zna ko je ko, levica i desnica se mogu jasno definisati preko para privatna svojina – državna (ili društvena) svojina. Princip kapitalizma je, naravno, privatna svojina, a socijalizma državna. Ali, pošto i privatna i državna svojina postoje u svim sistemima, sistemi se razlikuju po tome koliki je stepen zastupljenosti jedne i druge. Te različite sisteme možemo da raspodelimo na jednoj skali koja bi išla od čistog kapitalizma, u kome bi postojala samo privatna svojina ili njen maksimum u ukupnoj svojini, do čistog socijalizma u kome bi, dakle, postojala samo društvena svojina, odnosno njen maksimum. Ovako nekako:
<-----------------------------------x-------------------------------------------------------------------------------->
Čisti ↑ Čisti
kapitalizam (ČK) mi socijalizam (ČS)
Mi se trenutno nalazimo negde na sredini kapitalističke polovine skale. Privatizovali smo mnogo, ali još je ostalo dosta državnih preduzeća (Telekom, EPS, Komunalna preduzeća) koja se upravo sada privatizuju ili se njihova privatizacija najavljuje. Postoji neka granica privatizacije, negde na kraju reda za privatizaciju su železnica, putevi, vodovodi, pošta itd. Neke stvari, kao što su gradske ulice i javni budžeti nikad nisu privatne, što, na priimer, ne važi za gradske parkinge.
Ipak, sasvim je jasno u kom pravcu se krećemo. Proces kretanja ka čistom kapitalizmu naziva se tranzicija i zastupljen je u svim zemljama, čak je trenutno u svim zemljama u sličnoj fazi. Kod nas je nedavno donesen Zakon o javno-privatnom partnerstvu koji omogućava da se delovi komunalnih preduzeća privatizuju, Telekom će se uskoro naći na berzi itd. Ovo kretanje je takođe poznato po nazivom „reforma javnog sektora“, gde se udeo državnih obaveza, imovine i poslova smanjuje u korist privatnog sektora.
Proces kretanja ka čistom kapitalizmu nije spontan nego je pogonjen neoliberalnom ideologijom koja delegitimiše državu u korist privatnog sektora. To znači da, ako uvedemo i jednu paralelnu „treba“ skalu iznad ove prethodne „jeste“ skale, odnos između te dve skale izgleda ovako:
„treba“ <--------------------x---------------------------------------------------------------------------------------------->
ČK reforme (tranzicija) ČS
„jeste“ <-----------------------------------x------------------------------------------------------------------------------->
U okviru neoliberalne ideologije, ono što treba da bude je uvek nešto više privatne svojine od trenutnog stanja. Ideal predstavlja čisti kapitalizam, dok je svaka primesa socijalizma predstavljena kao nešto negativno i pogubno. To je i prva analitička korist od predstavljanja problema odnosa kapitalizam-socijalizam na skali. Za neoliberalnu ideologiju postoje u stvari samo dve tačke na toj skali: tačka koja predstavlja čisti kapitalizam, predstavljen kao ostvarenje slobode, efikasnosti i pravde i, na suprotnom kraju, čisti socijalizam, obično povezan sa totalitarizmom, Gulagom itd. Sve tačke između su uzete kao privremene, nemoguće i nepoželjne jer u sebi sadrže negativni socijalistički princip.
U realnosti, naravno, sve te tačke postoje. Kapitalizam je od Drugog svetskog rata do 80-tih godina funkcionisao u okviru regulacije tržišta koja danas više ne postoji. U proseku, udeo državne svojine u svim privredama je bio veći nego danas. Ako kao učinak socijalističkog principa uzmemo i svaku uravnoteženost radničkih prava sa pravima kapitala dolazimo do toga da su u tom periodu postojale mnoge kapitalističke države koje su zahvaljujući dugogodišnjoj vladavini socijalističkih stranaka predstavljale nešto kao univerzalni ostvareni ideal – poput Švedske ili Norveške.
Neoliberalnu ideologiju i pravac tranzicije ne dovode u pitanje samo ovi primeri funkcionalnih društava koja nisu bila čisto kapitalistička niti su čisti kapitalizam uzimala kao svoj ideal. Otkada je 2008. godine nastupila takozvana Svetska ekonomska kriza, koja je, po svoj prilici, posledica deregulacije u korist kapitala, dakle, upravo kretanja ka čistom kapitalizmu, stvar je postala još problematičnija. Šta ako je čitav pravac tranzicije pogrešan? Šta ako ne postoji samo jedna funkcionalna mogućnost – čisti kapitalizam – već je sve to samo PR vladajuće političko-tajkunske klase?
Sadašnji trenutak mogao bi se okarakterisati kao trenutak radikalne razdvojensti PR-a sistema i realnosti. Sistem, praćen svojom svitom, analitičarima, političarima, medijima, nastavlja da se kreće ka čistom kapitalizmu kao da se ništa nije dogodilo, odnosno, kao da je kriza došla niotkuda i da nema ništa sa neoliberalnom politikom. S dtuge strane, sve više građana svuda u svetu oseća da je nešto fundamentalno pogrešno u politici i da ideal možda uopšte ne bi trebalo da bude čisti kapitalizam, nego, ako ne već neka varijanta sa socijalističke polovine skale, onda svakako balans između socijalističkih i kapitalističkih elemenata u sistemu. Drugim rečima, možda bi ideal trebalo da bude negde ovde:
<---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------->
ČK I d e a l ČS
a ne na kraju skale.
Izgleda da je upravo ova promena gledanja na ideal delom zaslužna za skretanje ulevo na izborima u Sloveniji i Hrvatskoj. Iako su i kod nas mnogi političari digli nogu da se potkuju na ovom talasu, teško da to ima smisla. Evo i zašto.
Ako na gornjoj skali poređamo naše stranke prema njihovom zvaničnom stavu o količini poželjnog kapitalizma, stvari bi otprilike izgledale ovako:
ČK ČS
<---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------->
URS
DS
LDP
DSS,
SNS
SRS
SPS
Sve naše stranke se zalažu za nastavak privatizacija, neke eksplicinije (G17, LDP), a neke u istoj meri samo manje eksplicitno (DS, SPS). I to su naše nominalno „leve“ stranke. Desne (DSS, SNS,SRS) su po prirodi stvari još okrenutije privatnoj svojini, ali se ponekad protive privatizacijama iz nacionalističkih razloga, da preduzeća i resursi ne bi otišli u strane ruke, tačnije, zapadne ruke, ako se setimo privatizacije NIS-a.
To znači da mi u ekonomskom pogledu praktično imamo samo desne i to ekstremno desne stranke. One se dele na navodno leve i desne samo po stepenu nacionalizma, a ne po svom odnosu prema privatnoj svojini. U tom smislu je neprimereno LDP nedvosmisleno zvati levicom. LDP je po ekonomskom programu krajnje desna stranka, jedino je prema odnosu prema manjinama i nacionalizmu uopšte – leva. I stranka Rasima Ljajića, u imenu socijaldemokratska, glasala je za sve privatizacione zakone koji su donošeni u poslednje vreme bez ikakvih primedbi.
Dakle sve stranke donose zakone u korist privatnog kapitala, zalažu se za privatizaciju komunalnih preduzeća i velikih sistema, najavljuju reformu javnog sektora itd. U ovom im asistiraju skoro svi mediji (E-novine, i možda još po neki medij, su jedini izuzetak) koji su u vlasništvu tajkuna i političara.
To znači da mi u Srbiji nemamo mogućnost da glasanjem za neku od postojećih stranaka ukinemo ideal tranzicije koja se kroz „bolne“ reforme kreće ka svetloj budućnosti i tako se pridružimo promenama koje se osećaju u svetu.
Za početak bi to mogli samo precrtavanjem listića sa postojećom ponudom.
(ovaj tekst je objavio i portal Tacno.net)
Share
