Ko kaže da kriza nije neophodna za zamah neoliberalizma. Evo je u regionu pao sneg, pa je samo u toku nekoliko dana društvena svest otkrila da se i te kako može bez države. Splitski gradonačelnik Željko Kerum, jasno je stavio do znanja da je država kriva za više od 500 ozleđenih građana: "Problem je zašto su ljudi nastradali? Te čizme koje ljudi nisu kupili, te gume koji nisu kupili,te lance koje nisu kupili, koje nisu ni mogli kupiti jer nemaju zimske gume, 60% od tih čizama, guma i lanaca ide držav. 60%od ove vode ide državi."
Ali samo centralna država, lokalna vlast nije kriva ništa. Predsednica gradskog vjeća Splita je bila preciznija:
"Svi građani koji su izlazili vani, a nisu imali potrebe izlaziti, su sami odgovorni ako im se nešto desilo.Ako se radi o starijim sugrađanima, svi stariji bi trebali imali ili svoju djecu, djeca su po zakonu dužna da skrbe o roditeljima, a ukoliko nemaju djece onda su trebali imati nećake ili nećakinje, i tijekom života uspostavljat s njima korektne odnose. A ako nemaju nećake nećakinje onda moraju imati susjede,pa su trebali graditi dobrosusjedske odnose." (link)
U svakom slučaju država nije kriva što gradski prevoz nije radio čitav jedan dan, u suprotnom nećaci i nećakinje ne bi mogli da se iskažu. Država i ne treba ništa da radi.
Predrag Lucic je opisao kako bi mogla izgledati konverzacija u okviru vlasti u toku "snježnih dana"
Bijela kronika (1)
Žele moj, Jure je, Šundov...
– Jesi li to poludija kad me zoveš u ovu uru?
– A Žele moj, šta ću, jadan ti san... Napadalo sniga, ma znaš koliko... Ivica Kostelić nije vidija ovoliki snig.
– Onda zovi Tonča Vrdoljaka, neka kandidira Split za Zimsku olimpijadu. Pa ćemo imat novaca i za dovršit hotel i za sve drugo šta nami triba.
– Žele moj, ja se tebi divin. I u najtežoj situaciji ti misliš na posal i na dobrobit našoga grada.
– Ajde, dosta si mi se divija. Sad zovi Tonča, kad ti lipo govorin!
– A šta ćemo ako se snig istopi do Olimpijade?
– O tomu nisan razmišlja. Ajde, vidit ću, pa ću ti javit...
– Čekaj, Žele, čekaj! A šta ćemo sa snigon dok se ne istopi? Šta ćemo danas sa situacijon u gradu?
– Proglašavaj snježni dan, ka šta smo se dogovorili. Neka dica ne idu u vrtiće i škole, neka gradski službenici ne dolazu na posal...
– A djelatnici iz tvojih dućana?
– Šta pitaš gluposti, Jure?! Nisu oni gradski službenici.
– A kako će doć na posal kad ne vozu gradski autobusi?
– Šta je mene briga kako će oni doć?! Brine li se iko kako ću ja istrat ferarija iz garaže?! Aj bog, pusti me da spavan!
– Žele, oprosti, opet ja... Ma u gradu je kaos... Neki dućani rade, neki ne rade. U ovima šta rade nestalo kruva...
– Pa šta mene zoveš, nisan ja pekar...
– Ali ljudi se bune, grintaju...
– I ne znaju nega grintat. Kad ima kruva, grintaju da nemaju za kruv. Kad ga nema, opet ne valja... Bogati, ako u dućanima nema kruva, ima svega ostalog. Neka kupuju to šta ima!
– Pa ne mogu in reć da misto kruva kupe kolače! Nisan ja ka ona francuska kraljica...
– Nisu ni oni Francuzi nega su naš domaći svit. Ako neće kolača, neka kupe pancete i pomfrita iz leda! Diš lipše?
– Jesil to, Jure, bogati, opet ti?
– A šta ću, Žele moj, kad moran... Nesritni narod neće da sluša upozorenja. Lipo san pozva da ostanu u kućama, a oni svi vanka... Eno, ludaši igraju picigin na Bačvicama, neki se skidaju goli po gradu i slikaju za internet, neki se skijaju po ulicama...
– Pa neće se ić skijat na Kupres kad imaju snig isprid kuće!
– Ma padaju, čoviče, puna hitna slomivenih... A bojin se, bit će ih i više. Jesi li čuja manitoga Duju Marasovića? Pozva je mrtvace da iziđu na ulice.
– Kakve mrtvace?
– Šta ja znan kakve... Evo vako je kaza priko Radijo Dalmacije: »Priporučan svakome ko ne mora – a ne mora onaj ko nije smrtni slučaj – da ne izlazi izvan kuće.«
– Dobro je i učinija. Bolje da iziđu nega da se počmu usmrđivat po kućama.
– Ali, Žele, šta će mrtvaci na ulicama?
– Šta ih je volja. Mogu slavit snježni dan, a mogu se i zaputit prema groblju.
– Ali kako kad ne voze autobusi?
– Šta ti, Jure, oš od mene? Da ih dođen razvozit s ferarijen?
Bijela kronika (2)
Žele moj, opet je Jure...
– Issa ti, Jure, stalno ti! Kad će me više nazvat i Boban?
– Koji Boban? Zvone?
– Nije Zvone nega oni Boban iz narodne pisme šta san je, sićaš se, piva na Rivi kad je osudilo našoga generala Gotovinu. Kad bi me nazvali i Jure i Boban, ja bi opet saša na Rivu i zapiva: »Evoooo zoreeee, evooooo dana...«
– Nemoj, Žele, molin te ka Boga, dolazit na Rivu! Opet će te uvatit novinari, pa ćeš štagod izjavit...
– A šta fali tomu šta ja izjavljivan?
– Ma ne fali ništa, Žele... Samo ljudi ka ljudi, znaš kakvi je naš svit... Sve krivo razumi, pa ti onda zamiri šta si išta reka... Kad te nema, ne valja. Kad te vidu, opet ajme majko...
– Šta ne valja i šta ajme majko? Šta meni ima ko zamirat?
– Pa zamirili su ti, kako bi ti ja to kaza, ono šta si reka da je tebi sve ovo smišno.
– Komu nije smišno, niko mu ne brani plakat.
– Bogami, eno u bolnici plaču da nemaju više di sa polomljenim ljudima. A Duje Marasović kaže da bi svi mi tribali dat ostavke, pa da vojska priuzme vlast.
– Šta će mene vojska priuzimat?! Nije me priuzela ni u ratu, pa neće ni sad!
– A novinari zamiraju da niko od gradskih otaca nije ni povirija u bolnicu...
– Šta ću u bolnici ako se nisan polomija?! Jebate, luda svita! Plaču da nemaju di sa ljudima, a onda napadaju nas iz Banovine šta i mi ne dođemo!
– U pravu si, Žele, ka i uvik. Ako ko pita šta nisi doša u bolnicu, ja ću kazat da ti ka pametan i uviđavan čovik ne želiš pravit još veću gužvu. A šta ćemo, Žele moj, sa ovin ledon po ulicama?
– Šta to mene pitaš?! Pa neću ja led sa ceste mećat u pelinkovac.
– Ma znaš, sve je poledilo, svit pada, ne more se odat po ulicama...
– Već smo rekli da svit ne triba ni izlazit iz kuća. A ako in je priprlo izlazit, neka sami očistu led.
– Kako će sami? Puno je toga...
– A nek se snađu. Kako su se ljudi iz onoga sela snašli, pa nazvali Gorsku službu spašavanja i rekli da čovik umire od infrakta... Služba došla, nigdi čovika s infrakton, a ljudi u selu sritni i zadovoljni šta in je ralica prokrčila put, jer drukčije ne bi. Govorin ja da na selu živu pametniji ljudi nega u gradu. Ko bi se u cilomu Splitu toga sitija?
– Bolje, Žele, da se niko ne siti. Izludili bi Gorsku službu.
– Ajde, bogati, da već nije luda, ne bi radila to šta radi, već bi lipo sidila kod kuće.
– Pa ne more svak sidit kod kuće. Mora neko i radit.
– Ti to oš reć da ja ništa ne radin?
– Bože sačuvaj, nisan to mislija.
– A dašta si mislija?
– Cilo vrime mislin na ono šta je Duje kaza za pridavanje vlasti vojski. Znaš, on je reka da je ovo kolaps ideje civilnog društva i ja bi se, ako smiden, složija s našin koalicijskin partneron.
– I štaš kad se složiš s njime?
– Priuzest vlast ka vojna osoba, ka brigadir po činu.
– A šta ću ja onda radit?
– Zaglumit infrakt
Share
