Zamislimo čoveka koji se oseća loše i zbog toga počinje da pije lek za imunitet. Lek su mu preporučili kao siguran put ka ozdravljenju, međutim, u leku su, recimo, bili steroidi zbog kojih je počeo da se oseća još lošije. Kada se razboleo, njegova reakcija je bila da nastavi da pije lek da bi ojačao imunitet, ali mu je bilo sve lošije. Čak je i povećao dozu. Vremenom mu ništa nije bilo jasno. Zašto mu je sve gore? Šta je uzrok krize u kojoj je?
Ova metafora najbolje opisuje proces tranzicije, barem tranzicije u Srbiji. Gornji lek za imunitet je privatizacija, smanjenje javnog sektora, smanjenje uloge države uopšte. A društvo je počelo da se oseća loše zbog pada industrijske proizvodnje, povećanja nezaposlenosti, minimalnih plata, nagomilanih kredita. PR koji je pratio tranziciju govorio je da je gore opisani lek odličan: samo potpune ekonomske neznalice mogu misliti da privatni vlasnik nije bolji od državnog, da ne treba smanjiti javnu potrošnju, da država treba da ulaže u privredu itd. Budući da se ovaj PR oslanjao na “logiku”, a ne na iskustvo, on je i danas ostao netaknut negativnim razvojem tranzicije. Za nezaposlenost nije kriv liberalni kapitalizam jer mi i ne živimo u liberalnom kapitalizmu - pošto on ne može biti neuspešan - već još uvek živimo u socijalizmu. Ovom argumentu protivreči činjenica da je privatizacija skoro završena i da je dominantna društvena ideologija neoliberalna ili kapitalistička, ali to ne smeta ideolozima tranzicije. Kaže se i da je za sve kriva svetska ekonomska kriza koja se opisuje kao elementarna nepogoda koju niko nije mogao da predvidi. Ali to je samo izgovor, pošto je prethodno bez problema predviđano da će posle perioda bolnih rezova sigurno biti bolje. Najzad, objašnjenja se menjaju: dok je tranziciju najpre trebalo izabrati zato što je to poželjno i pametno, danas se ona prikazuje kao neminovna i nužna da bi se preživelo. Prvo nam je pružana iluzija slobode, a sada nam se jasno kaže da je nema.
Prelazak na kapitalističku privredu bio je naravno koristan. Bilo je neophodno omogućiti privatnu inicijativu, tržišnu utakmicu i konkurenciju. Međutim, postoji velika razlika između biti protiv toga da sva preduzeća budu državna i zalagati se da nijedno preduzeće ne treba da bude državno. Prvo je dokazano neuspešno, a uspešna državna preduzeća postoje svuda. Ali, ova razlika je prekomplikovana za ideologe tranzicije. Oni su protiv svih državnih preduzeća: ona su “partijski plen”, “privatni vlasnik uvek bolji od državnog”, “država ne treba da se bavi privredom” itd. Sa ovim argumentima moguće je opravdati i poklanjanje državnih preduzeća privatnicima, a svako državno preduzeće, prema ideologiji, “neizbežno propada”. Ovi stavovi su suština neoliberalne ideologije koja pravi potpunu neravnotežu između privatnog i javnog, na štetu ovog drugog. Privatni vlasnik postaje mitsko biće kome svi treba da se sklone sa puta, radnici i njihova prava, država i javnost. Tako da mi u stvari ne prelazimo iz socijalizma u funkcionalni kapitalizam, već iz socijalizma u neoliberalni kapitalizam koji predstavlja nestajanje društva pred krupnim kapitalistima. Da bi to nestajanje prihvatili imamo bajku o tranziciji koja kaže da posle bolnih rezova dolazi svetla budućnost. “Svetla budućnost” nije nestala sa socijalizmom.
Ono čemu je zapravo posvećen ovaj tekst je stanje u kome je sasvim jasno da ovakav proces tranzicije služi jedino bogaćenju uske grupe ljudi. Za sve druge perspektive su sužene do nepostojanja. Međutim, i pored toga što je to dosta jasno, PR tranzicije je čak pojačan. Sve što nam se dešava, po PR-u, nema nikakve veze sa neolieberalnim kapitalizmom. Iako je potpuno jasno da se nezaposlenost neće smanjiti nego se povećava, da su primanja ogromnog broja ljudi nedovoljna za osnovne potrebe, svi preporučuju da i dalje uzimamo lek iz metafore sa početka. Podrazumeva se da uloga političara ne treba da bude promena ovog kursa, već, kao što reče Dimitrije Boarov, njihova uloga je da prime “udar nezadovoljstva, da racionalizuju tu politiku i da objasne narodu da je to za njegovo dobro. Čoveku kome treba da odsečete nogu je jako teško reći – moramo ti odseći nogu da bi ostao u životu.”. A uloga političara je da to kažu. Nikome ne pada na pamet da bi političari mogli da rade nešto drugo nego da budu PR tranzicije koja bogate čini još bogatijim. Ekonomisti se u medijima jasno zalažu za dalja otpuštanja u javnom sektoru, osuđuju zahteve radnika kao nerealne i nepravedne, predlažu dalju privatizaciju velikih preduzeća koja su ostala, čak i ispod cene. Novine nariču nad zlehudom sudbinom krupnih kapitalista i žale se kako se oni u zemlji ništa ne pitaju. Stranke koje same sebe razumeju kao stranke budućnosti zalažu se za ubrzanje tranzicije i “nastavak tranzicije bez kompromisa”.
Iako se na nivou bajke sa srećnim krajem nikada neće završiti, tranzicija je u realnosti u stvari gotova. Sve što je u većini zemalja privatno, privatizovano je i kod nas. Mediji, ekonomisti i stranke prilagodili su se zahtevima svojih novih vlasnika i onih koji imaju novac. Međutim, ova zvanična monolitnost ne može da promeni realnost. U realnosti je poverenje u medije i stranke gotovo nikakvo. I to je sasvim zasluženo. Ako je na početku tranzicije bilo prirodno da se nadamo boljem, ako je uvođenje tržišne privrede bilo opravdano, sada već imamo sve elemente da prestanemo da verujemo u bajku tranzicije. To ne znači da treba da se vratimo u socijalizam, već samo da shvatimo manipulaciju koja se krije u pojmu tranzicije i oslobodimo se neoliberalne ideologije. Ova ideologija ne opisuje funkcionalni kapitalizam, nego funkcionalnu pljačku društva u privatnom interesu.
Onaj lek sa početka neće promenti svoje dejstvo. Treba ga jednostavno prestati piti.
WAU_tab('pb1lxaw0ypn9', 'left-middle')Share
