Poslednjih godina, popularno je da političari daju izjave tipa „Ja nisam političar, ja sam... (na primer, ekonomista ili inženjer ili nešto slično). Kampanja za majske izbore počela je u istom ključu. Tadić je, da li kao predsednik Srbije ili kao predsednik DS, izjavio da „neće dozvoliti da tema proizvodnje bude zamenjena temom izbora“. Izjavu je tempirao baš na početak izborne kampanje. Kada je kampanja počela, videlo se da je tema proizvodnje u stvari određena kao glavna tema marketinga DS. Tako smo dobili tipičan protivrečan pojam karakterističan za savremeno društvo: nešto dobijate, ali vam se za svaki slučaj suština toga uzima, kako ne bi dobili previše. Ovde smo dobili izbore i pre njih kampanju, ali nam se sugeriše da je ne shvatimo preozbiljno, jer važnija je proizvodnja. Pa ne čak ni proizvodnja, nego bajka o proizvodnji, koja je glavna tema izborne kampanje jedne stranke. Komplikovano? Taman toliko komplikovano da vam svaka misao da u rukama imate bilo šta konkretno brzo izađe iz glave. U kampanjama svih stranaka mahom slušamo o tome da će država uraditi ovo ili ono, recimo povećati poljoprivredni budžet za duplo ili doprineti otvaranju novih radnih mesta. Stranke se nadmeću milijardama kredita koje će potrošiti i pored toga što nam je primer Grčke pred nosom. Naizgled, toliki angažman države ukazuje na to da su sve naše stranke levičarske i neki analitičari tako ih i opisuju. Ali, kada se bolje pogleda šta će zaista raditi buduća vlada, vidi se da upravo ove navodno leve stranke, mahom obećavaju ukidanje poreza preduzećima, dakle, ukidanje poreza kapitalu, pomoć kapitalu pri zapošljavanju itd. O reformama koje se moraju dogoditi posle izbora više i konkretnije govori svita nego stranke. Politika od 21. marta donosi članak „Poželjna privatizacija komunalnih preduzeća“ u kome se ponavljaju sve neoliberalne mantre: „privatno je efikasnije od državnog“, „komunalna preduzeća služe za zapošljavanje stranačkih kadrova“, politika nam je „izopačena, podvrgnuta partikularnim interesima“ i „nedovoljno sposobna da upravlja“. Sada već one stranke koje su se činile leve dok su obećavale subvencije i podizanje kredita, predlažu desne reforme koje uključuju privatizaciju. Predizborni Blic razmišlja u sličnom smeru: „Privatizovanje gubitaša bi se brzo isplatilo“, kaže poznati privrednik, koga komentatori redovno optužuju za niz neuspešnih privatizacija, zalažući se za privatizaciju javnih preduzeća i smanivanje broja radnika u njima „bar za trećinu“. Dok stranke izlažu svoje novodno „levičarske“ programe, mediji i svita nam kazuju šta će se zaista dešavati.
Osim privatizacije, glavna tema kampanje je i departizacija, predlog oko koga se više političara i stranaka bori za pravo autorstva. Predlog predviđa da od sada stranke nemaju pravo da prema vlastitoj želji postavljaju kadrove na funkcije u javnim predzećima, već da bi svemu trebalo da prethodi konkurs kojim bi rukovodila nezavisna komisija. Ova promena predstavlja se kao veliki korak napred i maltene ključna stvar na ovim izborima. Ali, izbliza posmatrana tzv. departizacija kao da gubi svoje kvalitete. Na stranu sada to da sa praksom stranačkog zapošljavanja žele da prestanu stranke koje su taj sistem usavršile do perfekcije tako da su danas u strankama skoro isklučivo ljudi koji žele da na račun toga nađu posao ili napreduju u karijeri. Problem je tu širi. Naime, kako će stranke koje su do sada birale stranačke direktore i jedino to su bile u stanju, sada izabrati nezavisne komisije? Dalje, ako opet nekim čudom i dođemo do nezavisnih komisija, kako će one biti kontrolisane od strane građana ako građani ne biraju članove tih komisija, nego članove partija? Drugim rečima, ako je za sve rešenje departizacija, zašto onda glasamo za partije? Zašto glasamo za političare kojima bi trebalo ograničiti pristup vlasti?
Tu se stvar ne završava. Ako i izaberemo stručne ljude, a ne ponovo, samo po komplikovanijoj proceduri, stranačke favorite, tu je i nastavak koji je precizirao Čedomir Jovanović u prvoj od emisija „Odluka 2012“ na B92: „Izvinite, profesionalac vodi privatnu kompaniju“. Dakle, čak i ako izaberete „stručnjake“ nešto nije u redu. Da bi sve bilo kako treba preduzeće se mora privatizovati. I tu se „departizacija“ pokazuje u pravom svetlu. Ona nije bilo kakav zaokret ka javnom interesu, nego najpre kamufliranje stranačkog interesa navodno „nezavisnom“ procedurom, a onda priprema da se tako kamuflirano preduzeće proda. Građanima od svega toga ide samo gore pomenuta „trećina zaposlenih manje“. Departizacija je dakle jedno veliko ništa. Čak i da se zakon promeni i uvedu konkursi, situacija se neće nimalo pomeriti u pozitivnom smeru. A tu gde je ništa, tu su i naši korporativni mediji i svita. Blic je dao svoj doprinos pokrenuvši vlastitu akciju: „Inicijativa „Blica“: Potpišite da ste za departizaciju“. Inicijativi je, doduše, kao što i treba, prethodio Djilasov predlog zakona, a pošto znaju da je u pitanju ništa, inicijativu su odmah potpisali Dragan Đilas (DS), Rasim Ljajić (SDPS), Mlađan Dinkić (URS), Nataša Mićić (LDP) i Vuk Drašković (SPO), sve funkcioneri stranaka koje su na različitim nivoima na vlasti u sadašnjoj „partijskoj državi“. Svoj doprinos dala je i svita. Ekonomski analitičar Aleksandar Stevanović, saradnik Centra za slobodno tržište, kaže: „sem priče ne vidim da ima volje da se departizacija zaista i sprovede u praksi.” Dakle, predlog je dobar (podrška programu, kao glavni zadatak svite), ali neće biti realizovan (distanca koja se mora napraviti u odnosu na kadrove, tempo itd). Međutim, nije sve tako crno: “Odmakla departizacija u Beogradu”.
Možda je razlog zašto ova kampanja ne izaziva veliku pažnju javnosti to što skoro svi pojmovi koji se u njoj javljaju imaju strukturu žižekovske “kafe bez kofeina”. Imamo kampanju od koje je proizvodnja važnija, proizvodnju koja postoji samo u kampanji, prezaduženu zemlju koja se nada novim milijardama kredita, nezavisne komisije u partijskoj državi, političare koji nisu političari, partije koje traže departizaciju, kritičare koji podržavaju vlast i rešenje problema nezaposlenosti otpuštanjem.
A od građana se očekuje da, posle kampanje u kojoj neće čuti ništa konkretno, glasaju za korumpirane političare i reforme koje će doneti za trećinu manje zaposlenih, privatne monopole i veće troškove života.
Ako je sve oko vas apsurdno, bezveze je da samo vi ne budete.
Share
