„Uz Maršala Tita junačkoga sina
Nas neće ni PAKAO smest“
“U Titovo vreme je bilo najbolje...onda je bio red u zemlji, poštovali su se zakoni, ljudi su u mnogo većoj meri imali jednake šanse za uspeh.“
Mlađan Dinkić, homo Titus
Poplavi podelističkih teorija Srba i o Srbima (prva i druga, etatisti i mondijalisti, patriote i izdajnici..) sa jutarnjih poseta VeCe šoljama, slobodan sam, u cilju zabavljanja cenjenog publikuma naše blogosfere, dati svoj prilog. Evo šta me je inspirisalo.
Proletost sam ko i lane naivno došetao na godišnju umetničku manifestaciju Mikser u silosima Žitomlina u mom komšiluku, očekujući ono što sam zatekao lane – puno različitih eksponata i događaja, mada su sa malih ekrana Tijanićevi propagandisti upozoravali da „neće biti ko i lane“ već da je „sve isto samo njega nema“. (Podgrejavanje kulta Tite i „zlatnog doba“ u punom je zamahu, sve je manje živih svedoka kako je ustvari bilo a sve više klinaca naviklih i na gora zaglupljivanja. Gotovo da je mrtva trka između propagandista „patriotskog“ sektora sa kultom njihove francuske sobarice Slobodana Miloševića (jedini nevin, svi ostali su krivi, uglavnom njemu direktno podređeni najbliži saradnici i bračni drugovi) i propagandista veselog diktatora nakon rekonkviste uglavnom biološke dece njegovih konkvistadora posle 5. oktobra.)
Kad ono, u silosima nadasve „originalan“ koncept – Tita i njegovo zlatno doba u očima mladih umetnika eks eSeFeRJota. Dovoljno da se odmah okreneš ili da tražiš od šofera crnu kesu. No, iskusnog mene „neće ni PAKAO smest“, odavno sam uočio za odgovorne drugove nezgodnu osobinu svake umetnosti, pa i (ili pre pogotovo) one najgore – da isijava istinu koja obično prevazilazi percepcijju i stavove samih umetnika, umetnost je izgleda ipak od Boga a ne od Gospodara laži. Tako i bi i ovoga puta.
Na zadatak da se izrazi laž – „poluistina o pola događaja (plava zvezda se uvek prećuti[i])“ mladi umetnici su odgovorili prikazom tačno onog što bi bila eSeFeRJot bez prećutanog ključnog događaja koji čini suštinu jugonostaligičarske privlačnosti – ulaska u NATO pakt i tovarenja američkim milijardama i njihovom gotovo isključivo reprezentativnom kulturom (bez smeća koje čini 99% produkcija filmskih, muzičkih i ostalih) kao najsuptilnijim i naučinkovitijim sredstvom propagande. U silosima je prikazano sivilo, očaj i beznađe nimalo šarenije od zemalja Čaušeskua, Hruščova, Envera Hodže (nije čudo što je danas najšareniji grad na svetu Tirana), Ho Ši Mina i ostalih sa tabli sa nazivima ulica Novog Beograda. To „dijalektičko jedinstvo“ potpunog odsustva i prisustva svih boja dominara među eksponatima neznavene dečice „iz regiona“ – odličan 5 – baš tako bi bilo, a njih nisu učili da je bilo i „ono“.
Titoisti, veličajući svog idola moraju da prećute banalan uzrok njegove uspešnosti (što je i kako je plebsu obezbedio stanove, kola, letovanja i hleba i igara u izobilju) prvenstveno iz ličnih razloga, da bi sebi i drugima prikrili sopstvenu budalaštinu, uzaludnost i licemerje a sebi pridali važnost. Kao da su „izvršili reviziju“ Engelsove kritike Fojerbaha koji je „sa prljavom vodom izbacio i dijete“– oni iz korita izbacuju samo (ovo) dete.
Paradoks i tragikomedija Titoista je u tome što je ovde široko pristupačna američka reprezentativna kultura (džez kasnije rok, film, konceptualna umetnosti i sl...), u prosečnim državama, recimo baš u SAD, dostupna samo eliti, poput bisera među svinjama prošla mimo njih, ali ne i mimo dece elite kojoj su se se klanjali. Bez američke dece komunizma kao što su Marina Abramović (kći narodnog heroja), Milan Mladenovića (sin oficira JNA), Ljubiša Ristić (sin generala), džezera, rokera do Via Talas (ćerke tadašnjeg formalnog poglavara države) npr. za koje vaspitavani na Pavlu Korčaginu nisu ni znali, eSeFeRJot bi bila – ono što je suštinski bila čim izađeš iz centra metropola – niz scena jada i blata iz filmova crnog talasa (jedino je po tome poznata u svetu). Uzgred stav da revolucija jede sopstvenu decu izrečen u simboličkom značenju nekim moćnicima se obio o glavu u sasvim doslovnom „biološkom“ smislu.
Patriciji Joviusa Kapusa („kakvi komunisti, mi smo bre Rimljani“) nesebično su (za razliku od današnjih žutih amatera) tovarili drobove plebsa krmeTnom i ostalom braveTnom, pogotovo za vreme paganskih rituala u vreme glavnih hrišćanskih postova (29. novembra, 31. januara i 1. maja kad su tradicionalno, poput antičkih predaka, noću uz vatre žrtvovali bika). A njihove mozgove sa dve vrste subkultura a) džumbarika-džumba-džira-taj-tavrlje-vr-tavrlje veselog „večeta“ i a-ha-komentara radio Beograda, nukleusa današnje „patriotske svesti“ i b) glamuroznog ćibu-ćiba-bling-blinge-blinge–bling-luva-luva-le-zumba-zumba-bakalar-trla-baba-lan Opatijskog festivala, izvorišta današnjeg Jevropejstva, pa je nagomilani holesterol u mozgu učinio svoje. Prethodnica (avangarda) MTV/PINKa, nema šta. Za njih (kmetove, raju) je bila predviđena arimanska filozofija „u se na se i poda se“, joge, meditacije i više sfere su bile za plemstvo (generalsku i ostalu decu Dedinja, Vračara, Zereka ili ulice Vase Stajića).
U silosima je, osim dečice, izlagala i najreprezentativniji gore pomenuti primerak generalske dece (elite i danas vladajućeg vojnog staleža) koja je SRPSKI narod proslavila (ovo bez ironije) više od svih partizana u istoriji. I to baš video radom „Heroj“ posvećenom svom ocu zaboravljenom narodnom heroju (ni više ni manje od ostalih). Veličina Marine Abramović je u tome što je jasna i doslovna i – iskrena do samoranjavanja (kao kad u performasnu, odevena samo u kapu titovku na sopstveni trbuh nožem ureže naopaku naravno krvavu petokraku, postoji li jasnija i doslovnija poruka). Trebalo bi da i svakom tupanu bude jasno, ali Titoisti ne govore tim jezikom. Oni slike percipiraju alegorijski a tekst pseudosimbolično praznoslovno, nikad doslovno. Po praznoslovlju (a ne po samom sadržaju izgovorenog ili napisanog) ih je ustvari najlakše „detektovati“. Bukvalno shvataju samo viceve i navijačke pesme („...proći-ćeš ko Ću-ru-vi-ja“ ili „ubi se Bori-se-ee“ npr.), ta „planirana ubistva“ i „terorističke akte“ u najavi.
Nije slučajno što su ovi sledbenici neo-feudalne imperijalne ideologije dominantne u 20. veku u estetskoj percepciji zaostali baš u alegorijskom rokoku, dobu pred sam krah omiljenom im feudalizma, kad se „znalo ko je ko“, kad se staleška nejednakost osećala čak i čulom mirisa. Napuderisano i namirisano plemstvo koje se ne kupa iz ideoloških ubeđenja drukčije miriše/smrdi od trećeg staleža koji mora da se kupa osim iz zdravstvenih razloga i zato što nema para za (a možda iz ideoloških razloga i mrzi) mirise. Staleška nejednakost – to je „ono“ kad recimo niže pozicioniran član višeg staleža ili samo uvlakač naredi automehaničaru da se ne zajebava i dobro popravi povereni mu auto, jer je od „rukovodioca“, što implicira da auto radnika čija je popravka plaćena istim parama ne mora tako dobro da popravi. U zemlji u kojoj je treći stalež u tri navrata (šestog 1988. a petog oktobra 2000. godine i devetog marta 1991.) obmanut da je izvršio svoju revoluciju, biografije i rodoslovi visokih i srednjih dužnosnika belodano pokazuju da je poredak netaknut. Njihova kompatibilnost sa poretkom nove faze feudalizma (mekom imerijom EU) ne bi smela da bude tako teško shvatljiva, kao ni „produžetak“ nepodobnosti „nacionalnih elemenata“.
Da se Vlasi (u srednjem veku pokoreni romanizovani starosedeoci – današnji treći stalež) ne dosete služe tajtavrlje Titoisti zvani Antititoisti. Naime, u ovom u suštini tribalnom-krvnom poretku treba zavesti i primiriti većinu ne-plave krvi (čiji tate nisu partizani, komunisti i rukovodioci). Samo ime govori da Anti titoisti nisu autentična subkultura, već antipod suparnika koji ustvari kreiraju oba identiteta. Objašnjeno na najčešćem i najizanđalijem primeru - Partizani su čistunci i u higijenskom i u etičkom smislu, ćetnici su masni, prljavi i kolju ljude tupim nožem, partizani izbrijani, ćetnici bradati i vašljivi, partizani širokih svetonazora, ćetnici samodovoljni, partizani vole brastvo i jedinstvo, ćetnici mrze Rvate, muslimane i po istim načelima zakonomerno sve više i više sunarodnika raznih anti-nepodobnih regionalnih i kulturoloških identiteta Srpskog naroda ... Vremenom izumru poslednji čiče koji se sećaju kako su izgledali pravi četnici npr. pa imidž ćetnika „vječno (za)živi“. Veći uspeh režimske ideologije je što su odvraćanjem ubedili većinu omladine (one koji ponosno viču „Nož, žica, Srebrenica“) da je taj karikaturalni anti- identitet uzoran, autentičan i tradicionalan, nego što su oformili šačicu estradnog podmlatka „vojnika partije“ po raznim NVO i strankama. Pre će biti da je uloga njihovog podmlatka baš da budu strašila za ptice koja svojim perverzno slugeranjskim stavovima prosto uteruju normalne, koji nose tradicionalni srpski „gen prkosa“, u naručje one, kobajagi druge, anti-ideologije, time ih trajno pacifikujući.
Iako eksplicitno sadržajno i vrednosno sasvim suprotne obe supkulture odaje baš ta zajednička im alegorijska estetika i patetično praznoslovni izraz. Ove podaničke amerikanizovane (jedni u MTV pseudotehno „fazonu“ , drugi više kao deo pokreta „world music“ falsifikata autentičnosti) estradne supkulture naravno nisu projektovane da budu delatne i efikasne, odluke se, „zna se“, donose „gore“. Rešavanje nekog konkretnog problema je tabu koja im nikada ne pada na pamet, tako su vaspitavani već pola veka. „Vojnici partije“ sa mejn strim medija i glasila poput Peščanika i E- novina mlate novu varijantu marksističkog „istorijskog determinizma“ danas zvanog „Evropa nema alternativu“ i pripadajuće im „revoluciju koja teče“ (u nedogled, u večnom „horizontu budućnosti“ na kom je datum ulaska u EU) zvane „izgradnja demokratskog društva je proces“, dok po „patriotskim“ sajtovima postojano blagolagoljivo podržavaju ili otrovno napadaju u udobnosti svojih troseda razne svršene činove pred koje su dovedeni, lišeni i „natruha“ ideje sopstvenog subjektiviteta, a istovremeno samozaljubljeno ubeđeni u značaj svog aktivizma u podržavanju i idolopoklonstvu projektovanim (ne od njih naravno) novim i starim vođama koji se „iznenada pojavljuju...“ ili su još od Titina vakta nezamenljivi. Ali više od svega vole da se dirigovano „od gore“ svađaju međusobno. Danas je aktuelno međusobno pljuvanje idolopoklonika zlatoustog ali osvedočeno nesposobnog ili čak projektovano štetočinskog „legaliste“ koji je samovoljno odbacio prevratničke zahteve petokotobarskih demonstranata (mislim na pošten svet, ne na „kursadžije“ iz Pešte), potpisnika „befela“ o strahovladi i nekažnjivosti vojnika NATO pakta na teritoriji Srbije, isporučioca najviše Srba u Hag i ustavotvorca trenutno najretrogardnijeg ustava na planeti, protiv bezidejnog i epigonskog (juče Miloševiću, danas Borisu Tadiću) lidera i protiv junoša, prepisivača obojice, koji se „iznenada pojavljuju...“ i „još više“ su anonimni nego Dragan Đilas 10. marta i Otporaši including dva Čede (Jovanović i Antić) u doba uličnih protesta. Još jedni kojima ponovo treba da damo poverenje na „keve mi“.
Zato je indikativno (srpski znakovito) što su svi svi svi složno graknuli na ideju nevažećih listića – znate ono da se nacrta recimo polni organ u erekciji na glasačkom listiću kao zajednički stav slobodnih građana (pokret pod radnim naslovom USPRAVNA SRBIJA) o legitimnosti izbora i tako izabrane vlasti. Baš sinoć je rečeni Đilas grmeo preko svojih brojnih medija jedino na tu opciju, dakle jedino se nje plaše. U Srbiji, naime, ne postoje samo te svinje pored kojih su bačeni biseri, postoje i ljudi koji su ozbiljno shvatili i sačuvali i usvojili tekovine demokratske civilizacije i kulture slobodnog sveta (u kom je Srbija bila među prvima, od Karađorđevog ustanka do 1941.) koje su im pružene. To su recimo deca seljaka koji su sačuvali pravu tradicionalnu kulturu, način života i mudrost opstanka, gradskih džezera kojima su očevi današnjih Evropejaca sekli kosu mašinicom zbog Tarzan frizure i balon mantile i rokera sa igranki na Zvezdinom.
Vlast nakon izbora na kojem je Slobodan Milošević dobio mandat i sa ulica Kosova Polja, Novog Sada i Podgorice i iz glasačkih kutija da odbaci komunistički poredak i Jugoslaviju, konstituiše nacionalnu državu (ukidanje pokrajina kao relikta sovjetskog sistema se podrazumevalo) nazvanu SRBIJA a odmah činio sve suprotno – NELEGITIMNA JE.
Vlast nakon izbora na kojem je Vojislav Koštunica, zajedno sa Zoranom Đinđićem, dobio mandat i sa ulica i iz glasačkih kutija da odbaci komunistički poredak i Jugoslaviju, konstituiše nacionalnu državu i demokratski poredak (ukidanje pokrajina kao relikta sovjetskog sistema se podrazumevalo) a odmah „legalistički“ činio sve suprotno – NELEGITIMNA JE.
Vlast nakon izbora kad je Vojislav Koštunica PONOVO dobio mandat da odbaci komunistički poredak i Jugoslaviju, konstituiše nacionalnu državu (ukidanje pokrajina kao relikta sovjetskog sistema se podrazumevalo) a odmah „ustavotvorno“ učinio sve suprotno – NELEGITIMNA JE.
Vlast koju je na izborima osvojila koalicija za Evropsku Srbiju glasovima glasača SPS, PUPSa i Palmine družine koji su se u predizbornoj kampanji zalagali za sasvim suprotno, dakle OBMANULI su SOPSTVENE BIRAČE, od starta je NELEGITIMNA.
Da li može (drukčije) da se glasa za ništa, jer postojeće opcije ne nude doslovno baš NIŠTA, a da se IPAK GLASA, tj. jasno demonstrira privrženost demokratskom poretku i statusu slobodnih građana izborenom pre više od dva milenijuma (3. godina NE)? Da li drukčije može da se izrazi jasan stav da je vlast NELEGITIMNA?
[i] http://branali.blogspot.com/2011/05/blog-post.html#!/2011/05/blog-post.html
Share
