Šta je dobro i ispravno? Šta je smisao života?
Definicije:
Moral je optimalizacija resursa i životnih snaga/potreba.
Moralno je, ili dobro, optimalizovati resurse/sredstva i snage/potrebe. Nemoralno je trošiti resurse više nego što je optimalno ili prikazivati svoje snage/potrebe većim nego što jesu. To je ono ’’domaćinsko vladanje i postupanje’’, itd. Uopšte, odnos moje-tvoje (ja/ti ili subjekat/predikat) mora se optimalizovati1 jer će se tek iz te racionalizacije odnosa otvoriti prostor slobode (sloboda koja ne ugrožava slobodu drugog). To je ona sloboda koja balansira na razlici slobode shvaćene kao ničim ograničene volje i opšteg dobra (ma kako shvatili opšte dobro: Božja zajednica, komunistička zajednica, liberalno društvo ili pak globalno/planetarno društvo).
Raspoložive resurse (u najširem smislu) na ovoj planeti potpuno racionalno treba dovesti u vezu sa svojstvima života na ovoj planeti. Čovečanstvo će tada shvatiti svoju kosmičku perspektivu2.
Pošto je čovečanstvo nastalo i razvijalo se u uslovima bitno ograničenih resursa, i ograničenih životnih snaga/potreba, toliko je stara i etička problematika – i toliko je ovim bitnim ograničenjem postavljena i određena.
Ako resurs nije ograničen on nije dobro ili nešto dobro.
Ako su resursi neograničeni kao npr. vazduh, stav o dobrom je banalan. Svest o tome da je vazduh dobro ili nešto dobro nije postojao pre industrijskog perioda. Tek je u poslednjem dobu ovaj stav počeo da jača jer su resursi ugroženi, tj. čisti vazduh postaje dobro ili nešto dobro. Ljudima pada na pamet da imaju pravo na čisti vazduh, da neko ugrožava njihovo pravo, da postoji uopšte takvo pravo, da je potrebno urediti odnose među ljudima, i konačno, da su pozicije i akcije određenih ljudi u vezi sa vazduhom moralne ili nemoralne. Tako je jedna banalna situacija ušla u misterioznu sferu etike. Bitno je shvatiti da je ta situacija ušla u sferu etike na način na koji znanja iz ekologije počinju danas da utiču na društvene odnose i norme.
Iz ograničenja resursa i životnih snaga/potreba nastaju odnosi koji su nepravedni, loši/zli, nesolidarni, neravnopravni, neslobodni. Konačno, zar se evropska civilizacija nije izdigla na pljački i otimačini resursa velikog dela planete? Pitati iz te pozicije šta je moral ili dobro, da li postoji moralna stvarnost, da li je moral nešto objektivno, da li su moralni sudovi naučni, da li mogu biti naučni – jeste moguće ali odgovori, i uopšte ta pozicija u rezonovanju, jesu preteški. Danas još uvek treba stavove ne možemo izvesti iz jeste stavova (osim već pomenutih znanja iz ekologije, generalno: najbolje što danas možemo jeste da svaku situaciju opišemo/definišemo skupom jeste/treba stavova) ali razlog nije mističan nego se radi o tome da nije odgonetnuta tajna života ili, primerenije, tajna čovekovog života u zajednici. Razlog je u tome što život nije shvaćen kao vrhunsko dobro. Životi ljudi služe drugim ljudima za ostvarivanje bizarnih ciljeva. Život je sredstvo za sebične interese, bogaćenje, uživanje, itd. U uslovima ograničenih resursa pravde i sreće na ovoj Planeti jednostavno nema dovoljno za sve!
Situacija će se u budućnosti još više zaoštravati – pa je jasno da kapitalizam (liberalizam) i kapitalski ciljevi nisu odgovor na izazove te budućnosti.
Mi još uvek ne znamo šta sve krije ili sadrži tajna života. Budemo li imali poluge života u svojim rukama – ko ili šta može biti dobro? Šta će značiti pojmovi individualnosti, slobode, neponovljivosti i jedinstvenosti svake jedinke? Šta će značiti demokratija? Kapitalski ciljevi? Kako bilo da bilo, odnos individualnog i kolektivnog danas tek naslućujemo. Pravi izazovi tek će uslediti.
Kada smo na početku pitali: šta je smisao života? nismo zapravo pitali za život kao život, nego zašto i za šta vredi živeti? Smisao života svakako nije u tome da se kao sada pitamo: Šta će mi život bez časti?, Šta će mi život bez ljubavi, novca, sreće?, Šta će mi život u kome samo patim? Uzeti sebi, ili čak drugima, život moguće je samo u uslovima ograničavanja i osujećivanja. Ako smo ograničeni i osujećeni šta nam vrede ideje o sreći, časti, ljubavi, novcu – jer sasvim pouzdano znamo da nikada nećemo imati sve!
Roditi se i živeti u nemogućim uslovima, biti suvišan, prekobrojan, nerealizovan, osujećen – naravno da će pokrenuti u čoveku jednu metafiziku morala!
Ako društvene ideale postavimo kao sada, tj. ako su ideali individualnost, sloboda, konkurencija, utakmica, znajući istovremeno da svi ljudi nisu jednaki i da nemaju iste uslove (i da nisu imali iste uslove) – moramo se pitati čime će se svi oni ostali, koji nisu uspeli, zadovoljiti? Kako će se zadovoljiti ulogom visoko moralnih podanika? Jasno je! Oni se neće zadovoljiti tom ulogom! Vidimo ovde u samim temeljima današnjeg sveta i svetskog poretka anarhističke impulse.
Skicirana ETIKA ŽIVOTA nije, dakle, poigravanje sa ulogom Boga, nego je potpuna i konačna realizacija čovekove kosmičke perspektive.
Saznamo li tajnu života znaćemo kakva je etika primerena i moguća.
Jedan odgovor već odavno poznajemo i on objašnjava prethodnu rečenicu. Nalazimo ga u Bibliji. Zar priča ne počinje Stvaranjem? Posle objašnjenja nastanka svemira, života, i čoveka (po božjem obličju) – sledi sve ostalo. Jasno je ko je zakonodavac – jasan je izvor morala, a jasna je i čovekova perspektiva/sudbina.
Fusnote:
