Broj 2. revije za ekologiju medija MIOKO: mediji i oklina.
Mirko Sebić
Napokon, govorimo o slobodi
Lako je uočiti prostu činjenicu: u našem obrazovnom sistemu, u onom formalnom ali i u onom delu koji se stidljivo formira kao neformalni, sasvim se malo tematizuje kritička medijska pismenost, (zapravo je medijska kultura uopšte, malo zastupljena u osnovnom obrazovanju tako da ni ona sa prefiksom „kritička“, pogotovo, ne može biti tematizovan). Jedna je stvar senzibilizovati studente, ili mlade novinare ili stare urednike za taktike prepoznavanja diskriminacije i izveštavanje o različitosti a sasvim druga stvar kod osnovnoškolske ili srednjoškolske omladine i njihovih nastavnika razvijati osnovne pojmove kritičke medijske kulture i senzibilitet za različito. Ovo prvo zapravo ne ide bez drugog.
Ali odmah na početku treba da postavimo pitanje o upotrebi pojma kultura, ovde i sada. A „kritika“ i „kritički“ u ovom kontekstu, u kontekstu medijske kulture i pismenosti – na šta bi se to odnosilo. Kad se pomene medijska kultura neko bi se odmah mogao mašiti za UNS, NUNS ili RARu ili za sve njih odjednom.
Ozbiljno, šta bi dakle mogli da označvaju pojamovi kritičke medijske pismenosti i kritičke medijske kulture u Srbiji danas?
Referiranje na medijsku kulturu relativno je novijeg datuma i vezuje se za istraživanje efekata kulturne industrije i masovnih medija, koja se pojavljuju polovinom dvadesetog veka zajedno sa tehnološkim izumima koji omogućavaju teleportovanje poruka.
Kad je reč o kritici kao misaonom zahvatu tu možemo razlikovati Kantov koncept, Hegelov koncept koji se dograđuje u Frankfurtskoj kritičkoj školi i razgrađuje u Marksovom fragmentarnom, naročito ranom delu i na kraju Hajdegerijanski koncept na jednoj strani, kao kulminaciju fenomenološkog redukcionizma i posmoderni (antifenomenološki) kriticizam poststrukturalista na drugoj strani.
Priličan broj koncepta i još veći broj mogućih konfuzija.
Kantovski koncept kritiku postavlja kao moć ograničavanja, kao moć uspostavljanja granica u kojima se može biti racionalan. Ta moć je autonomna na sebe oslonjena i utemeljena na spsobnosti ispitivanja koja granicu i uspostavlja. Ako bismo ovaj koncept primenli na našu temu ispostavlo bi se da je svaka pismenost zapravo kritička.
Hegelov koncept kritike podrazumeva kritiku kao negativan rad pojma dakle jednu neodvojivu prevazilazeću kretnju koju svaki pojam kad se pojavljuje mora da ospolji. Kritika je prekoračivanje pozitiviteta postojećeg.. Frankfurtovci su tome dodali izrazito jak vrednosni aspekt postavljajući negativni momenat u središte konstitutisanja svake vrednosti. Kritička medijska pismenost je zapravo medijski aktivizam.
Marks je doveo kritiku do same materijalnosti istorije, naime njen negativni rad tvori istorijsku zbiljnost i stvara mogućnost za Revoluciju. Kritička medijska pismenost je zapravo kritika zbilje same.
Hajdegerovski koncept zasniva se na kritici nauke koja je još samo tehnologija i kao takva otuđena zbiljnost duha. Kritčka medijska pismenost zapravo je medijska antipismenost.
Fuko sublimirajući glavni pravac antisubjektivizma kaže:
.... kritika nije transcedentalna, i njen cilj nije da metafiziku učini mogućom: ona je geneološka u svojim namerama i arheološka po svom metodu. Arheološka – a ne transcedentalna – zbog toga što ne pokušava da identifikuje univerzalne strukture čitavog znanja ili moguće moralne delatnosti, već se bavimo slučajevima diskursa koji artikulišu ono što mislimo, govorimo i činimo, a takođe i mnoge istorijske događaje. A ova će kritika biti geneološka zbog toga što ne izvodi zaključke koji polaze od toga da jesmo upravo ono što nikad nećemo biti u stanju da učinimo i da saznamo; .... Ona ne želi da učini mogućom metafiziku koja je konačno postala nauka već da pruži novi podsticaj dalekosežan i širok koliko god je to moguće, neodređenom radu slobode.
Kritika bi u Fukoovom slučaju bila suspenzija moći diskursa koji artikuliše ono što mislimo, govorimo ili delamo. Kritička medijska kultura upravo treba da nam ukaže na tehnike te suspenzije.
Sintagme medijska pismenost i (kritička)medijska kultura često se korista kao sinonimni izrazi. Iako se veza između pismenosti i kulture čini samorazumljiva njihova sinonimnost manje je izvesna.
Već standardna definicija, za propagandnu upotrebu, pojam medijske pismenosti određuje formulacijom uobličenom na konferenciji o medijskoj pismenosti 1992. godine (National Leadreship Conference on Media Literacy, 1992) gde je medijska pismenost sposobnost "pristupa, analize, procene i odašiljanja poruka posredstvom medija". Ovaj pojam nije sasvim vrednosno neutralan ali ne implicira radikalno kritičku komponentu, on podrazumeva da su mediji složeni sistemi sami po sebi vrednosno neutralni, ali da njihova upotreba može katkada preći u zloupotrebu. Šta je problem? Očigledna je povezanost pismenosti sa nekim sistemom koji se obično naziva kulturom. Pitanje je samo kako odrediti odnos, odnosno, da li je moguće zanemariti složene strukturalne veze koje određuju kulturu i pismenost definisati samo kao prost skup sposobnosti. Naime, kako uopšte doći do instance: biti sposoban za... bez nekog konkretnog kulturnog okruženja.
Naime, kad govorimo o kulturi govorimo o mreži razlika koje na osnovu tih razlikujućih svojstava grade jedan svet ili razdvajaju grupe, usitnjujući ih na manje grupe. A na tim razlikama počiva i rađanje kulturne industrije jer ona se razvija u ontološkom protivstavu naspram tzv. visoke ili elitne kulture. U tom domenu artikulacija neke veštine ne bi se mogla zamisliti bez izvesnih vrednosnih pretpostavki. Ona bi u tom slučaju bila ideologizovani sistem vrednosti koji zadobija praktičnu moć kroz određenu veštinu. Na taj način sposobnost je ključna reč ali istovremeno nije ništa drugo nego proizvoljni samoproklamujući momenat nekog rada koji rađa ideologiju neke grupe.
Svaki pokušaj da se medijska pismenost održi kao skup neutralnih objektiviziranih karakteristika neke radnje mora, da bi se utemeljio, da ukine kulturu kao mrežu razlika. Pošto tako nešto nije moguće, naime nije moguće delovati izvan kulture kao mreže razlika, nije ispravno ni medijsku pismenost opisivati kao skup vrednosno neutralnih i objektiviziranih sposobnosti. Potrebno je utvrditi pretenziju neke radnje da bude izdvojena kao sposobnost u odnosu na sve druge radnje. Upravo to utvrđivanje pretenzija stvar je medijske kulture.
Da bi medijsku kulturu shvatili kao kritiku moramo joj prići kao izdanaku filozofije medija, odnosno kritike medijskog posredovanja. Medijska pismenost je dakle, jedan kritičko pedagoški program utemeljen na filozofiji medija kojim se otvara polje medijske kulture. Emancipatorsko oruđe.
Napokon, razgovaramo o slobodi.
Povelja o ljudskoj komunikaciji ...................................................4
Mediji i krize ....................................8
Može li zlo biti – malo? ........................10
mr Branislava Kostić
Teorijski okvir angažovanja elektronskih medija u kriznim situacijama ...................................20
mr Vladimir Barović
Masovni mediji u životnom ciklusu krize – teorijski pristup ...........................................34
mr Jadran Perinić, Zadar
Medijska svakodnevica .................................................................42
mr Dejan Pralica
Analize ..............................47
Analiza sadržaja političke tv reklame u predizbornoj kampanji 2008 u Srbiji ....................................49
dr Dubravka Valić Nedeljković
Manifesti ........................................................63
Radio Alisa: glas dati onima koji glas nemaju ........................................................64
Priredio: M. S. /
Komunikacija je prostor, ona je oblik života!
Intervju: Franko Berardi Bifo ...........................................68
Ekologijamedija ...............................................71
Intelektualci kao medij ....................................................................72
Vladimir Milutinović
Kritika utemeljuje medijsku kulturu ...................................................................76
Intervju: Divna Vuksanović
Razlozi za ‘Filozofiju medija’ .....................................................................................80
Sead Alić
Platonova “kritika pisma” i kritička medijska pismenost .................................................86
Mirko Sebić
Ka novoj medijskoj kulturi .....................................95
Medijsko obrazovanje: potreba i/ili nužnost opstanka savremenog sveta kulture ..........................97
Divna Vuksanović
Obrazovanje za medije – prilog konceptu za srednje škole .................................100
Prof. dr Gordana Zindović Vukadinović
Mediji i obrazovanje za život s njima i u njima ....................................................102
Jelena Đorđević
Izučavanje medija i potrebe u visokoškolskom okruženju .....................................106
Jovanka Matić
Deca i televizija – Globalna perspektiva .......................................112
Dafna Lemiš
Povodom desetogodišnjice „MULTIMEDIJE“
Reč priređivača ................................................................118
Divna Vuksanović
Podizali smo ton da bismo promenili sliku ..........................................................119
Zoran Hamović
Pisati o medijima – istraživati, analizirati i misliti .......................................................120
Milena Dragićević Šešić
Medijsko obrazovanje kao deo predmeta maternjeg jezika u srednjim školama u Sloveniji ..............124
Karmen Erjavec, Zala Volčič
Novi mediji ..........................................135
Novi mediji kao činioci promena u sferi javnog diskursa ...............................137
Jelena Mickić
Projekti/prakse ...................................145
Nematerijalna umetnost u vremenu tehničke reprodukcije ....................................................147
Valentina Čizmar
