“Indignados” na španskom znači „ogorčeni“, što je neformalno ime protesta protiv posledica neoliberalnog kapitalizma u Španiji. Pošto smo mi zemlja uzorne parlamentarne demokratije i još uzornijeg kapitalizma, kod nas se na ovakve pokrete gleda kao na simptom dekadentnog Zapada, pa se ni slični pokreti kod nas ne odobravaju. Ova sličnost i okolnost da je španski pokret dobio ime po jednom osećanju poslužila je kao osnova za još jednu seriju falš argumenata protiv akcije precrtavanja listića na sledećim izborima. Komentatori su zabrinuti: „Ogorčenje i politika: Kuda nas to vodi“ i zaključuju da „ogorčenje ne omogućava racionalnu politiku i racionalne odluke ljudi“. Pri tom niko nije primetio da je to u stvari jedan veliki argument ad hominem, gde se iz jedne činjenice o govorniku izvodi ocena njegovih mišljenja, a da se u argumentaciju nije ni ušlo. Što je svakako negativno. Na primer, glavni urednik nedeljnika Vreme Dragoljub Žarković verovatno ima neka osećanja prema Miškoviću ili Đilasu (osobito kada stigne novac za „Vreme Beograda“), ali koristiti argumente ad hominem nije loše zbog toga što ih koristi neko ko ima ta osećanja, nego je to loše sasvim nezavisno. Zato jer je loše za raspravu.
Međutim, komentatori su svejedno u pravu, protestanti jesu ogorčeni. To je bitno osećanje za ovu raspravu. Na primer , kada čuju da je neki ministar kreativno koristio mogućnosti Zakona o javnim nabavkama neki ljudi na to kažu „To, care! I ja bih tako!“ (mislim da će oni glasati za ministrovu stranku), a neki su ogorčeni i zato neće glasati za ministra. Ali nisu ogorčeni stalno, samo zbog tog prošlog ogorčenja ne mogu više da glasaju.
Ako sada to ostavimo po strani, glavni „argument“ koji se navodi protiv protestnog glasanja jeste da je ono opasno jer je „usmereno protiv same demokratije, pošto je smisao izbora da izaberete u političkoj ponudi“. Ako je ovo malopre bio argument ad hominem, ovo sada je kombinacija zamene teza i pogrešnog pojma o demokratiji. U demokratiji su građani suvereni, što znači da ne postoji nijedna instanca koja bi im mogla autoritarno naložiti šta da rade sa svojim glasom. Po tome se demokratija i razlikuje od diktature. Osim toga, demokratija je vladavina u interesu građana. Naš sistem je ne jednom bio opisivan kao partijska država, gde su državni resursi u funkciji oligarhija na vlasti, mediji kontrolisani, a nezavisne institucije ometane ili pretvorene u simulakrum. Tako da protiv demokratije pre rade oni koji nameravaju da glasaju za stranke koje su napravile taj nedemokratski sistem.
Druga vrsta primedbi sugeriše da je protestni glas besmislen jer se njime ništa neće postići. Broje se samo važeći glasovi, izbori su važeći i ako izađe samo jedan glasač, a političari se neće ni osvrnuti na nevažeće listiće. Ovaj argument je kombinacija specifičnog slučaja zamene teza gde se tvrdi da protivnik nema u stvari bilo kakvu tezu, iako je ovaj ima, i performativne protivrečnosti.
Da počnemo tu od početka. Šta bi mogao biti smisao protestnog glasa?
Samo dve stvari su tu dovoljne da bi akcija dobila smisao.
Prva: treba precrtati listić jer se time odbija autoritarni zahtev da morate glasati čak i onda kada ste nezadovoljni i ne bi želeli da glasate za neku stranku. Na tom gestu se temelje neke fine stvari, kao što su hrišćanstvo, filozofija i demokratija, pa bi to „NE“ trebalo uvežbavati, nikada ne znate kada će vam zatrebati. Sledeći izbori su odlična prilika za to.
Druga stvar je jednostavna: precrtanim listićem pokazujete da želite odgovornu vlast. Zalažete se da u zemlji poraste autoritet nezavisnih institucija, da one od simulakruma postanu stvarne.
Evo, da vidimo to na primeru. Ministar je kompjutere koji se na tržištu mogu naći za 50.000 dinara platio 100.000 dinara u postupku male nabavke za koji niko drugi nije znao. Sad vi hoćete da postoji institucija, poput Saveta za borbu protiv korupcije, koja bi imala ovlašćenje da nasumično izabere jednu nabavku i da, ako utvrdi da ona odgovara gornjem slučaju, stvar objavi u slobodnim medijma. Posledica svega bi morala biti ostavka ministra.
Eto, samo toliko. Sada možemo da pređemo na raspravu. Da li bi bilo dobro da postoji ovakva institucija? Čini mi se da bi. Da li je to moguće? Opet se čini da jeste. Za vreme Zorana Đinđića je bilo moguće i moglo bi biti moguće opet. Pa dobro, ako je to dobro i moguće, kako da se to ostvari? Nekoliko načina postoji. Možete da glasate za ministra i da očekujete da će se on u budućnosti promeniti. To je sasvim legitimno, ali ako želite da vas još neko prati u tome ne bi bilo loše da objasnite kako će se to dogoditi. A možete i da ne glasate za tog ministra. Onda se možete osvrnuti oko sebe i pogledati postoji li stranka koja ministrov slučaj smatra važnim i koja ukazuje na njega. U današnjoj Srbiji nećete naći takvu stranku. I onda možete da zaključite da vam jedino preostaje da precrtate listić.
Ljudi koji razumeju ova dva koraka do nevažećeg listića, možda će imati problem sa sledećim. Dobro, sve je to OK, ali zamislimo taj dan izbora. Nevažećih listića je, recimo, 300.000, što bi bio veliki uspeh. Ali mediji se na to ne osvrću i kreće pogađanje oko vlade koja se posle nekog vremena formira. Šta smo onda dobili precrtavanjem? Puno toga. Niko ni ne misli da će sama objavljena činjenica da ima toliko i toliko nevažećih listića nešto značiti političarima ili medijima. Nevažeći listići su samo detalj u kampanji protiv nedemokratskog trenda. I to važan detalj jer bi u gornjem slučaju, budući da je na prošlim izborima nevažećih listića bilo nešto malo manje od 100.000, iza zahteva za promenu sistema stajalo oko 200.000 ljudi, koliko je dovoljno i da se uđe u parlament. Broj ljudi koji će precrtati listić zavisiće od toga do koliko ljudi će dopreti ta ideja i koliko ljudi će proceniti da je ona najbolja opcija.
Pri tom je važno da akcija ne postaje protivrečna ili kontraproduktivna bilo koliki da je taj broj. Ako listić precrtate samo vi i vaši prijatelji, nikom ništa, uradili ste pravu stvar, idete dalje. Ako nevažećih listića bude 100.000-300.000 poslali ste snažnu poruku da želite promenu sistema. Ako listića bude više od 300.000, to bi, zahvaljujući detalju u izbornom zakonu da je za prolazak u parlament potrebno 5% od izašlih birača, verovatno dovelo do toga da mnoge, ako ne i sve, manje stranke ne uđu u parlament, što bi u partijskoj državi sigurno bilo korisno. I, najzad, ako bi broj nevažećih listića bio stvarno velik, onda bi to poništilo legitimitet izbora, dovelo do promena u postojećim ili do pojave novih stranaka, i u budućnosti do trajne promene poretka. To bi bilo i moguće – nedavno se na Islandu desilo nešto slično - i korisno.
Zanimljivi su argumenti protiv ove mogućnosti. Tako se kaže (opet Žarković) da:
„Ma koliko (malo) birača izašlo na izbore, ma koliko (mnogo) praznih glasova bude dato – to nema nikakvog efekta na izborni rezultat. Parlament, Vlada i ostala tela formiraće se samo na osnovu važećih glasačkih listića građana koji su izišli na izbore. Ne treba, dakle, imati nikakvih iluzija o tome da bi prazni glasački listići sprečili ma koju političku stranku u Srbiji da formira vlast."
Međutim, da li će protestni glasovi biti uvaženi ili ne precizno odgovara nivou demokratičnosti postojećih stranaka. Komentator nam u stvari kaže ovo: “Ove stranke su potpuno nedemokratske, zbog toga vam je džabe da ne glasate za njih, jer one to neće uvažiti. Therefore, treba da glasate za njih, ako ne glasate za njih, to vam je potpuno besmisleno”. Dobra fora.
Iz istih razloga protivrečna je i škola mišljenja Rasima Ljajića koja kaže da nevažeći listići nemaju smisla jer se u parlamentarnoj demokratiji glasa za postojeće stranke, a ako smo nezadovoljni njima, na primer time što su sve nedemokratske, onda treba napraviti svoju stranku i osvojiti vlast. Po Ljajiću, odgovornost političara postoji samo u virtuelnom svetu. “U realnom svetu toga nema” - tu ako ste političar možete da radite šta hoćete. Jedino je problem što je to tako samo u nedemokratskom sistemu. U demokartiji političari rade administratrivni posao za građane, koji, budući suvereni, mogu od njih da traže bilo šta, a pogotovu to da svoj posao rade odgovorno. Nije potrebno da neki veterinar, profesor ili zemljoradnik menja svoju profesiju da bi se došlo do demokratskog društva. Što reče Bertrand Rasel, pitanje ko treba da vlada pogrešno je postavljeno, dovoljno je ako se loša vlada može smeniti. A biće je lakše smeniti, ako za početak odbijemo da glasamo za postojeću političku ponudu.
Uz to, neko ko je nezadovoljan sadašnjom ponudom nije samim tim protiv parlamentarne demokratije. Ja bih na primer glasao za stranku koja bi imala politički program koji uključuje i ove tačke:
1) Na ovim lokalnim izborima vlast se bira na 2 godine da bi se dobilo naizmenično smenjivanje republičkih i lokalnih izbora. Budući vanredni izbori ne remete četvorogodišnji ritam izbora.
2) Savet za borbu protiv korupcije dobija ovlašćenja i sredstva da ispituje svrsishodnost trošenja sredstava u javnim nabavkama, počev od ministarstava. Savet može da izabere bilo koju nabavku i ispita način trošenja sredstava.
3) Zaposleni biraju direktore u javnim preduzećima, zdravstvu, školstvu. Vlada može da sa obrazloženjem vrati direktora na ponovni izbor i da ga zameni u poslednjoj godini svog mandata.
4) Uvodi se internet praćenje svih plaćanja u javnim preduzećima, agencijama itd. Isti podaci su dostupni na ekranima u firmama.
5) Vlasništvo u medijima mora biti potpuno transparentno. Of šor kompanije ne mogu biti vlasnici medija. Političari ne mogu biti vlasnici medija, ni marketinških agencija. Svi oblici kontrole i pritisaka nad medijima moraju biti praćeni i onemogućavani.
6) Državna i privatna svojina su ravnopravne. Ne postoji apriorno opredeljenje da se državna svojina mora privatizovati.
7) Privatno preduzeće koje pređe 25% udela na tržištu u celoj republici ili regionu počinje da se tretira kao javno preduzeće u smislu da su svi podaci o poslovanju javni (plate, marže, bilansi itd.)
8) Vladu mogu da čine samo stranke koje su bile u predizbornoj koaliciji, a ostali im mogu davati manjinsku podršku. Koalicioni ugovori moraju da budu javni i ne smeju da sadrže podelu uticaja u državnim službama.
9) O važnim pitanjima i na lokalu i na republičkom nivou odlučuje se referendumima.
10) Sa EU se pregovara samo o pitanjima koja bi bila u nadležnosti zajedničkih organa EU da smo država članica (EU je prvenstveno unija slobodne trgovine)
Ovo su sve razumni zahtevi koji se tiču demokratske kontrole i ublažavanja i preokretanja nedemokratskog trenda u društvima gde preovlađuje neoliberalna ideologija. Pa ipak, koliki je broj stranaka koje imaju bilo koju od ovih tačaka u svom programu? Zero. Evo, da bi se pokazalo da domaći indignadosi mogu biti racionalni i fleksibilni, ako neka politička stranka verodostojno prihvati samo 5 od ovih 10 tačaka promeniću odluku da precrtam listić i glasaću za nju.
U svakom slučaju, ako smo ponekad i ogorčeni, ne mislimo da je sve izgubljeno.
Always look on the Bright Side of Life.
Share
