Svi znamo da su predizborna obećanja ludom radovanja, ali ovo što se sa ovim najnovijim obećanjima događa prevazilazi uobičajene razloge za skepticizam. Nekako, kao da niko baš nimalo ne veruje u njih. Odmah posle izbora jedan ekonomista i jedan ekonomski novinar rekli su nešto o tome. Da počnemo od ekonomskog novinara Miše Brkića na radiju Slobodna Evropa: „Ako današnja predizborna obećanja buduća vlada na prvoj sednici bude morala da ispunjava, ja mislim da će morati da uzme kredit od jedno 2 milijarde evra. Stičem utisak da oni nemaju svest šta ih čeka.“
Ne znam sad da li će „morati“ da ispunjava predizborna obećanja - trebalo bi da je to nešto što oni žele da rade bez moranja - ali nije samo to problem. Oni „ne znaju šta ih čeka“, kao da postoji neka agenda koja će se naći na dnevnom redu, a o kojoj naša buduća vlada nema pojma. Brkić objašnjava koja je to agenda na primeru Slovenije: „To su bolni rezovi u stečena prava budžetskih korisnika. Podsetiću vas da je slovenački premijer najavio i poslao parlamentu smanjivanje plata zaposlenih u državnoj administraciji, ukidanje nekih stečenih prava penzionerima. Studenti više ne mogu da računaju da im država plaća studentski dom, moraće i oni da participiraju u tome. Dakle, ima puno budžetskih korisnika koji će morati da se navikavaju na štednju, jer slovenačka država mora da uštedi milijardu evra. Dakle, biće svima...Nastavnici će morati da rade jedan sat duže nego što su radili, ako žele da sačuvaju zarade koje su do sada imali“
Brkić je u pravu da naša buduća vlada o ovome nema pojma. Dva dana pred izbore, moguće budući premijer Ivica Dačić kaže: „sledeća vlada mora da podigne plate u javnom sektoru i da utiče na privatni sektor da to isto učini, jer ljudi neće biti zadovoljni samo izgradnjom infrastrukture.“ Sva je prilika da bi se, ako bude morao da radi ovo što je morao ili želeo slovenački premijer Janez Janša, Ivica našao u čudu. Naš novinar nema dileme oko toga da li će se to desiti jer, pošto je na primeru Slovenije objasnio šta sigurno čeka novu vladu, u trenutku zamenivši Sloveniju sa Srbijom, završava rečima: „Ako budu trošili previše, za godinu dana ili dve, nas čeka bankrot“.
Slično mišljenje ima i ekonomista Miodrag Zec, a prenosi nam ga B92: "Ono što čeka vladu, ma kakva ona bila, zahtevaće sve suprotno od izbornih poruka, umesto - dobijaćete više, a radićete manje, ovde ćete dobijati - radićete više, a dobijaćete manje". Ne znam da li je neko o ovome obavestio Dačića, jer u ovim izjavama počinje da se uočava izvestan šablon. On je već poznat kao „mere štednje“ : moraju se smanjivati stečena prava zaposlenih i penzionera, fleksibilizovati radna prava, smanjivati plate u javnom sektoru, rezati broj radnika u javnom sektoru – sve što inače ide pod etiketu „bolni rezovi“, koje preporučuje i MMF. Sad kad rekoh MMF, postajem siguran da Dačić o tome šta ga čeka ne zna ništa jer je pre izbora izjavio i da „vlada treba da prestane da podleže ucenama MMF, treba da vodi računa o najsiromašnijim građanima, kao i da promeni poresku politiku, tako da više oporezuje najbogatije.“
Evo nekoliko predloga kako da izađemo iz ove situacije krajnjeg nepoverenja u političare. Kad se bolje pogleda, Dačićeva obećanja i nisu tako loša. Podizanje plata u javnom i privatnom sektoru, oporezivanje najbogatijih, briga o najsiromašnijim, protivljenje agendi MMF-a koja nije neupitna i već je dovela do problema u mnogim zemljama, sve je to prihvatljivo. Kada je Dačić sve to već obećao, mogli bi da to podržimo, prihvatimo ga za sad kao premijera i čekamo da počne da ova obećanja ostvaruje. Pitanja kod kojih bi mogla doći do izražaja njegova miloševićevska prošlost neka preuzme DS.
A ako nova levičarska vlada SPS-a i DS-a shvati da su naši ekonomisti bili u pravu, da od obećanja nema ništa i da nam sledi nešto sasvim drugačije, onda bi trebalo raditi sve suprotno od onog što je obećano.
Međutim, a to ekonomisti nekako zaboravljaju, prethodno bi trebalo raspisati nove izbore i pobediti sa tim suprotnim programom. Nije fer da se radi po programu za koji niko nije glasao.
ps.
Dačić je u međuvremenu izjavio da bi on ipak voleo da bude opet ministar policije. Tako da na prvi predlog možemo zaboraviti. Izgleda da je i nesuđeni premijer sve već zaboravio.
Share
