Neoliberalizam je jedina ekonomska ideologija kod nas. Njegove stavove nije teško rekonstruisati. Neoliberalizam smatra da je potrebno što više stvari privatizovati, država ne treba da se meša u ekonomiju i u bilo šta što je zamislivo da bude privatno. Država, dakle, treba da bude što manja, porezi što niži. Svi treba da izađu na tržište koje će nagraditi dobre i tako regulisati raspodelu dobara.
Neoliberali ili libertarijanci misle da je ova jasna teorija država (-) privatni kapital (+) konačno rešenje zagonetke idealnog društvenog uređenja. Naizgled, sve je dobro: svi su nagrađeni onoliko koliko zaslužuju, konkurencija podstiče napredak, nema arbitrarne, korumpirane države da svima sedi na grbači. Samo neko ko je protiv društva i opšteg interesa može da koči nastanak ovakvog poretka.
Međutim, hajde da pogledamo da li je to zaista tako. Ako je neoliberalizam ideologija onda su njegove konkretne preporuke u suprotnosti sa ostvarivanjem univerzalnih vrednosti, odnosno, sa interesom svih. Treba da vidimo da li će osnovni neoliberalni stav država -, privatni kapital + dovesti do veće slobode, standarda, pravde, objektivnijih medija? Da počnemo od vrednosti istine.
Da li neoliberalizam realno opisuje stvarnost?
Mi imamo dobar primer neoliberalnog razmišljanja u vezi prodaje Telekoma koja je u toku. Na pitanje o razlozima prodaje premijer Cvetković kaže: “Jednostavno državno preduzeće ne može da opstane u jakoj konkurenciji sa moćnim privatnim kompanijama. Zbog toga bi 'Telekom' trebalo prodati...“. Znači imamo jednostavnu tvrdnju koja je u skladu sa neoliberalizmom, privatni vlasnik je uvek racionalniji, bolji od državnog i pošto naše državno preduzeće u toj utakmici na duži rok sigurno gubi trebalo bi ga prodati. Kada ga prodamo onda će sistem doći u neoliberalnu ravnotežu: na tržištu će biti samo privatne kompanije koje će konkuristi jedna drugoj.
Međutim, problem nastaje kada malo zagrebemo po ovoj priči. Našem Telekomu trenutno konkurišu dve kompanije: Telenor i Vip. Telenor je u 57% vlasništvu države Norveške, dok je Vip u vlasništvu Telekoma Austria u kome država Austrija ima kontrolni paket akcija (28,42 %, ostalo su mali akcionari na berzi). Dakle, praktično mi trenutno na tržištu imamo samo državne firme. To nije sve. To se prodajom Telekoma neće ni promeniti jer su glavni potencijalni kupci takođe kompanije Dojče Telekom, Frans Telekom i pomenuti Austria Telekom u kojima kontrolni paket akcija imaju respektivne države. Trenutno realno stanje je da na našem tržištu konkurišu i konkurisaće državne kompanije ili kompanije čiji menadžment postavlja država. Zašto te činjenice ne postoje u iskazu predsednika vlade, a ni u medijima koji izveštavaju o prodaji? Odgovor je jednostavan: pošto po neoliberalnim preporukama treba sve privatizovati jer je tako bolje, uspešne državne kompanije ne mogu da postoje. Pošto one u realnosti postoje, ideologija će stvoriti imaginarni svet u kome ih neće biti i preneće ga u kontrolisane medije.
Neoliberalizam mora stalno da skriva činjenicu da kompanije koje posluju na tržištu mogu biti i državne i uspešne. Tim više uspešne mogu biti državne kompanije koje su prirodni monopoli i koje nemaju konkurente na tržištu.
To je prva osobina neoliberalizma koja pokazuje da se radi o ideologiji. Druga osobina ideologije je da ona smanjuje količinu slobode. Neoliberalizam tvrdi da je cilj njegovih preporuka da se količina slobode poveća. Da vidimo.
Da li neoliberalizam preporučuje uređenje koje omogućava veći stepen slobode?
Jedan od glavnih argumenata neoliberalizma jeste da je sasvim jasno i logično da je bolje imati više izbora nego manje. Tržišna ekonomija u kojoj preduzeća konkurišu jedna drugima povećaće tu mogućnost izbora i to je sigurno bolje. Sloboda je u neoliberalizmu apsolutna parola.
Da vidimo da li je to zaista tako. Nedavno je i kod nas postavljeno pitanje poreza na banke. Od kada je počela kriza i u okviru kapitalizma, primetilo se da u nekim zemljama Evrope banke i pored krize imaju velike profite, pa se posegnulo za oporezivanjem te dobiti. Jedan od autora koji kod nas brani neoliberalizam objasnio je zašto to oporezivanje ne bi bilo dobro u tekstu “Porez na banke platiće građani”. Evo kako ide njegov argument: “Elastičnost domaće tražnje za kreditima je stepen u kojem zajmoprimci reaguju na kamatu. Kamatna stopa je svima važna, ali stanovništvo i privreda nemaju mnogo izbora jer su uglavnom ograničeni na domaće tržište. Kad se uvede porez na sve banke, kamate porastu svima, a vi svejedno od nekog morate uzeti kredit. Tražnja za kreditima je relativno neelastična. Kupci su spremni da prihvate povećanje cene.
Sa bankama je drugačije. Kapital je veoma pokretljiva, najpokretljivija roba. Banke koje posluju u Srbiji imaju filijale i u matičnim zemljama i po celom istočnoevropskom regionu, što znači da njihovo tržište nije ograničeno na Srbiju. Zato je cenovna elastičnost ponude kapitala velika. Banke mogu i na relativno malu promenu cene u Srbiji reagovati relativno velikim premeštajem plasmana u druge zemlje.”
Autor najpre kaže da će na povećanje poreza sve banke reagovati kao jedna: “Kad se uvede porez na sve banke, kamate porastu svima.” Zašto sve banke reaguju kao jedna? Gde je nestala konkurencija? Ovaj porez na banke ne može biti izgovor za nestajanje konkurentnog ponašanja jer je on naprosto okolnost na koju se ne može uticati. Tržište ne bi trebalo da se zamrzne zbog takve okolnosti. Dakle, stanovništvo neće imati izbora i moraće da uzme kredite sa povećanim kamatama, jer nema od koga drugog, nego do ovog trenutnog skupa banaka. Ako se odluče da ne uzimaju kredite uopšte, ne bi naterali banke da smanje kamate jer “banke su veoma pokretljive” i otišle bi.
Zar ovo nije previše neslobode na strani građana, a slobode na strani krupnog kapitala za jedan sistem koji bi trebalo da je sistem maksimalne slobode za građane? Nije li i početni veliki profit banaka posledica ove neslobode, odnosno monopola povezanih lica na novčane potrebe građana?
Ali položaj građana u odnosu na banke je samo jedan slučaj nemanja izbora, sužavanja slobode u okviru neoliberalnog poretka. Sledeći primer je slučaj monopola, kao varijante nepostojanja slobode.
Da li neoliberalizam sprečava monopole?
Tržišna ekonomija zaista povećava kvalitet i inovativnost, smanjuje cene. Ali, pitanje da li neoliberalizam podstiče tržišnu ekonomiju.
Neoliberalizam smatra da je u ljudskoj prirodi da je čovek racionalan i efikasan samo kada radi u vlastitom interesu. Zbog toga je privatna svojina viđena kao superiorna društvenoj (državnoj). I zbog toga treba privatizovati čak i javna preduzeća. Mi trenutno imamo tu temu u žiži javnosti. Preporuke MMF i većine ekonomista su da javna preduzeća treba privatizovati. Za to se jasno zalažu LDP, G17+, DS, a i opozicione stranke nisu eksplicite protiv.
Da li je dobro privatizovati javna preduzeća? Mnoga od njih, poput vodovoda, su “prirodni monopoli”. Pošto je za postavljanje vodovodne mreže potreban rad čitavih generacija nije racionalno - radi konkurencije - postavljati više vodovodnih mreža. A čak i kada bi postavili više vodovodnih mreža za pravo tržište bi bilo potrebno da se lako mogu postaviti nove. A to nikada neće biti moguće. To znači da vodovod nikada neće imati konkurenciju. Pitanje je jednostavno, ako se vodovod privatizuje, šta će sprečiti privatnog vlasnika da poveća cene do maksimuma izdržljivosti i ne poboljšava kvalitet? Neoliberalizam smatra da je neprirodno tražiti od ljudi da ne budu sebični i ovaj privatnik bi se ponašao sasvim u skladu sa neoliberalizmom ako bi povećao cene i smanjio troškove. U tome bi mogla da ga spreči država, ali to je protivno neoliberalnim preporukama, jer “nevidljiva ruka” a ne država treba da reguliše odnose na tržištu.
Dakle, ako postoje prirodni monopoli onda će zahtev neoliberala da se sve privatizuje raditi u korist monopola na tržištu. Od alternativnog državnog vlasništva bi se moglo tražiti da funkcioniše po načelu koristi za zajednicu, dakle da ne zloupotrebljava prirodni monopol, dok je sasvim normalno da privatnik posluje po načelu maksimizovanja profita i upotrebljava taj monopol.
Privatizacija javnih preduzeća dovela bi do monopola na tržištu, a monopol umanjuje slobodu. Ovde, neoliberali imaju spreman odgovor. Dobro, možete imati državno preduzeće, ali ono će nužno biti neefikasno, jer će o njemu odlučivati političari. Da vidimo da li je to tako.
Da li su političari nužno korumpirani?
Kada se na način iz gornjeg argumenta privatizacija javnih preduzeća dovede u pitanje, odgovor neoliberala je da političari ne mogu biti nekorumpirani i da je u ljudskoj prirodi da se sa tuđim novcem ponaša neodgvorno. Jedini garant racionalnosti je privatni vlasnik, koji će sa jasnom egoističkom svešću kontrolisati troškove.
Na ovaj način se i kod nas brani privatizacija javnih preduzeća. Kaže se da su javna preduzeća “partijski plen”, večiti gubitaši, imaju neefikasan menadžement itd. Kada raspravljamo ovo pitanje treba da najpre primetimo da ponovo u okviru “ideologije slobode” jednu slobodu nemate: ne možete biti nekorumpiran, odgovoran i efikasan menadžer u državnom preduzeću.
Drugo, već smo rekli da efikasna državna preduzeća postoje (pre talasa privatizacije u poslednjih 20 godina bilo ih je još više), pa u njima verovatno postoje i isti takvi menadžeri. Neoliberalizam i ovde naprosto izmišlja svet koji mu je potreban.
Dodatna nezgoda jeste to da su mnoga ne-državna, “privatna” preduzeća u vlasništvu miliona malih akcionara. Na primer, takvo je preduzeće španski Telekom “Telefonica” koja ima 4.5 milijardi akcija podeljenih verovatno na milione vlasnika. Sama kompanija kaže da nema precizan registar vlasnika. To znači da mendžment ovog preduzeća takođe barata sa “tuđim” novcem. Zašto na njih ne deluje neumitni zakon ljudske prirode? Pojedinačni vlasnici akcija ovih preduzeća verovatno mogu da prate jedino bilanse preduzeća i cenu akcije, a veći akcionari mogu da smenjuju direktore ako profit pada. Ali, ako to mogu da rade u privatnom preduzeću, zbog čega takvu jednostavnu operaciju ne bi mogli da urade građani preko svojih predstavnika u državnim organima sa menadžmentom državne firme? U čemu je tačno razlika?
Sva je prilika da su veoma retka preduzeća koja su u vlasništvu jednog čoveka, pa se za efikasno i odgovorno rukovođenje tim preduzećima bilo da su ona privatna ili državna moramo osloniti na nešto drugo od egoizma vlasnika – bilo da je to znanje, bilo umereni interes za nagradom od dobrog upravljanja itd. Sve to je u neoliberalizmu nemoguće.
Međutim, pretpostavimo da imamo tog jednog egoističnog vlasnika koji je osnov ekonomije po neoliberalizmu. Ako bi on na tržištu težio monopolskom položaju to bi smanjivalo slobodu.
Zbog čega bi se privatni vlasnik suzdržavao od zauzimanja monopolske pozicije na tržištu?
Neoliberalizam počiva na pretpostavci da je privatno vlasništvo uvek bolje i da je državno vlasništvo uvek izvor korupcije i neefikasnosti. Ali, tržište kao takvo, da bi ispoljilo svoje prednosti, mora imati ograničenje u zabrani stvaranja monopola, jer monopol u stvari ukida tržište. Recimo da privatnik iz našeg pitanja ima reklamnu agenciju i u trenutku njenog nastajanja on ima veoma malo sredstava, ali recimo ima dobre političke veze. Posle nekog vremena njegova agencija raste i dolazi na 25% tržišta. Međutim, počinje da raste i dalje i dolazi na 50% a onda i na 80%. Pitanje je jednostavno: Zašto bi ovaj privatnik trebalo da smatra da je to loše? To je za njega svakako dobro. U okviru neoliberalizma jedini koji bi mogli obuzdati našeg privatnika su državni službenici, zakon, sudije i javnost. Međutim, kao što smo videli, državni službenici su nužno korumpirani. Mediji su u privatnom valsništvu, možda u vlasništvu istog ovog privatnika i on nikad ne pominje svoj monopolski položaj u njima. Ostaju zakon i sudije. Zakon pišu političari, a sudije ne vide da se ovaj problem uopšte postavlja u javnosti, vide da su političari korumpirani i da pišu neprecizne zakone ili ih ne poštuju. Zašto bi jedino sudija trebalo da ispravlja ovu krivu drinu? Da li on bez svih ovih ostalih faktora uopšte može da je ispravlja? Zašto samo na njega ne deluje, inače neumitni, zakon ljudske prirode – egoizam (sudija bi ako zažmuri na ovo stanje takođe mogao biti nagrađen)?
U okviru neoliberalizma ne postoje odgovori na ova pitanja. Neoliberali su na rečima naravno protiv monopola, za poštovanje zakona itd. Međutim, pitanje je kako u poretku koji je izgrađen na premisi da je država negativna, a privatni kapital pozitivan, a neoliberalni poredak to svakako jeste, obezbediti to poštovanje antimonopolskih zakona? Izgleda da će stvaranje monopola u okviru neoliberalizma biti praktično dozvoljeno, što će umanjiti i medijske i tržišne slobode.
Ne treba pominjati da gornji opšti primer imamo kod nas.
Ako se sve ovo u okviru neoliberalizma ne može, šta se onda može?
Dakle, da rezimiramo: u okviru neoliberalizma ne možete da utičete na banke, nemate ravnopravnu konkurenciju na tržištu, ne možete da budete odgovorni ako radite u državnom preduzeću, ne možete da imate nekorumpiranu vlast, medije i sudstvo. Ceo okvirni poredak je nužno korumpiran i smanjuje slobode građana.
Ali, pošto se radi o nekakvom liberalizmu, valjda ipak neke slobode postoje.
Formalno, građani imaju političke slobode. Možete da osnujete stranku, pobedite na izborima i promenite sve ovo. Ali to neće biti tako lako. To ćete morati da uradite u okruženju privatnih medija i privatnog kapitala koji kontroliše ogromnu većinu sredstava uopšte.
Sistem će vas ipak u nekim slobodama podržati: možete da kupujete na tržištu, možete da imate individualne izbore koje god hoćete, možete da birate religiju i način života. U individualnom prostoru možete da radite bilo šta, ali to ne možete u javnom prostoru jer je on već privatizovan, možda uz vaš pristanak.
Ali ni to nije kraj, pošto se u javnom prostoru nalazi mesto stvaranja pisanih i nepisanih zakona, možda će vam i individualni izbori biti ugroženi ukoliko se neizbežno frustrirana većina okrene protiv vas. Privatizacija javnog može da ostavi slobodnim individualne izbore, ali ne mora. Onde gde je sve privatizovano, to mogu biti i ti izbori. Oni su u stvari dozvoljeni samo zbog toga što ne ugrožavaju poredak.
Naravno, iako je ova opasnost potpuno realna, ona je ipak negativno utopijska projekcija sadašnjeg stanja. Sadašnji poredak kod nas i u svetu nije u potpunosti uzeo ovu totalitarnu formu. Ali on u sebi ima sve pretpostavke za nju. Neoliberalizam u ovom ili onom obliku drži glavne poluge politike i medija. Neki glasovi protiv postoje, ali ili su inkorporirani na neki način u poredak ili su na margini. Skoro svaki dan se dešava neki novi slučaj koji otkriva opasnu apsurdnost postojećeg stanja. Otvorite na primer naše medije i pročitajte naslove: „Službenici hoće da „pojedu“ Telekom“ ili „Profesori neće povišicu, a sindikati hoće MMF“ ili „Drašković: sve sam lopov do lopova“ pa čete shvatiti o čemu govorim.
O čemu se onda radi?
Slično kao i svojevremeno marksizam, neoliberalizam je ideologija. On naizgled ima nesporne ciljeve: povećavanje slobode, efikasnost, nepristrasnost i pravdu. Ali, kada se pogleda način na koji želi da ove vrednosti ostvari, pokazuje se da sve te vrednosti na taj način neće biti ostvarene. Vidi se da će potpuno neregulisano tržište voditi monopolima u mnogim oblastima, da će slobode biti ugrožene korumpiranom državom, da će demokratska prava biti ugrožena privatizovanjem sredstava komuniciranja, da će pravda biti u privatnim rukama i da će najzad ceo taj nepravedni sistem, koji služi isključivo manjini biti prikazan kao „kraj istorije“ i „kraj ideologije“.
Neoliberalizam ne povećava količinu slobode zbog toga što se poredak ne može zasnovati samo na slobodi. Potrebne su i druge vrednosti. Na primer, pravda je uslov slobode, jer bi vam inače neko mogao oduzeti slobodu, a da niko ne kaže da je to nepravdeno. Istina je uslov pravde pa i slobode, jer ako se ne može utvrditi da vam je neko oduzeo slobodu, onda ne možete ni tražiti da vam je vrate itd.
Izgleda da su Bog ili priroda stvari udesili tako da se uravnoteženo društveno uređenje ne može ustanoviti na jednom principu. Neke stvari mogu biti privatna svojina i sticati se na tržištu. To su obično stvari koje se mogu proizvoditi na različite načine i od različitih subjekata. Ali neke stvari nisu takve: na primer, pravda, istina, voda, vazduh, javni prostor, mediji. Ako kupite pravdu na tržištu, ona prestaje biti pravda. Ako ste privatizovali javnost, ona više nije javnost itd. Ova dobra su „prirodni monopol“ zajednice i ne mogu se privatizovati na opštu korist.
Neoliberalizam po tome nije uravnoteženo i konačno rešenje za probleme društva već jednostavno ideologija beskrupuloznih koji onda postaju i većina bogatih. On nije ideologija stabilnog kapitalizma, već sistem ideoloških stavova koji postaje široko prihvaćen negde pre 20 godina, kada se rušenjem državnog socijalizma alternativna leva ideologija potpuno delegitimizuje. Budući da glavnog konkurenta više nema, liberalna ideologija se nužno kvari i počinje da rigidno brani kao jedino ispravne stavove koji su služe sasvim jednostavnim ciljevima privatizovanja društvenog i državnog vlasništva i javnog prostora uopšte.
I to se u toku poslednjih 20 godina i dešavalo. Od relativno egalitarnih društava došlo se do društava u kojima postoje ogromne socijalne razlike: milijarderi sa jedne i armije nezaposlenih sa druge strane. Neoliberali tvrde da su za sve to krivi ostaci socijalizma u poretku i da će se sve popraviti kada se tranzicija završi i sve se privatizuje. Ali, ako i uzmemo da je u slučaju bivših socijalističkih zemalja razlog u socijalističkim navikama, šta je razlog krize u kapitalističkim zemljama? One nisu imale socijalističko iskustvo, a kriza je nastupila nakon perioda njihove „tranzicije“. Sva je prilika da je razlog krize neravnoteža kojuje stvorio sam neoliberalizam, drugačije rečeno razlog neravnoteže je ne višak, nego manjak socijalizma u poretku.
Ako neoliberalizam ima ovakve posledice, šta je onda razlog njegove privlačnosti?
To je u stvari glavno pitanje. Sigurno je da su razlozi brojni. Verovatno nije zanemarljiv značaj činjenice da su neoliberalizam promovisale strukture koje su se veoma dobro razumele u propagandu. Ali, glavni uzrok uspeha neoliberalizma je stvarna vrednost slobode. Slom komunizma je bio tako jasan, a obećanje slobode tako primamljivo, da su svi smatrali da je sloboda zaista došla. U stvari, u trenutku svoje pobede nad komunizmom, kapitalizam je bio u maksimumu uravnoteženosti i zaista je s razlogom pobedio u ideološkoj borbi. Međutim, kada se to već desilo ta pobeda počela je da služi kao alibi za preporuke koje nisu imale ništa zajedničko sa uspešnim aktuelnim stanjem. Mnogi su tada pomislili da je trenutak kada je protivnik u nokautu dobra prilika da se zapadni kapitalizam oslobodi svih socijalističkih elemenata. Istoku se ova projekcija predstavljala kao čisto liberalno ili neoliberalno društvo koje u stvari već funkcioniše na Zapadu, za šta je dokaz stepen bogatstva zapadnih društava. Ovaj čisti kapitalizam koji nigde nije postojao tako je postavljen kao cilj velike ideološke priče tranzicije. Pošto je tranzicija predstavljala proces reformi ka nečem što je navodno dokazano funkcionalno i postojeće, ona je opisivana kao nešto „bolno, ali neminovno“. Odjedanput, ne samo da je bilo dobro da se društva kreću ka čistom kapitalizmu, nego je to bilo i neminovno. Hteli-ne hteli „ekonomske zakonitosti“ će nas naterati da idemo u tom pravcu. To je još jedan, ne najmanje važan, aspekt gubljenja slobode u okviru naše „ideologije slobode“. U vremenu ostvarene slobode, kraja totalitarne istorije i ideologije, društveni poredak i njegova promena vide se kao neminovni, kao da njima upravlja gvozdena nužnost. Komunizam je baratao sa sličnom predstavom istorijske nužnosti i pao je u ime slobodnog društva, ali ispostavilo se da „istorijska nužnost“ vreba u svakoj ideologiji. Ona je jednostavno sredstvo da se sloboda ograniči tako što se sve alternative prikažu kao nemoguće.
O moći ove priče svedoči današnji trenutak u Srbiji. Mi još uvek mislimo da nezaposlenost, pad proizvodnje i kvaliteta života ima veze sa nekom nužnom krivom tranzicije koja navodno ima ima period „žrtava“ i srećan kraj koji dolazi posle njih, i da nema nikakve veze sa samim sistemom.
Međutim, taj srećan kraj nigde nije predviđen. On je naprosto popunjavanje jednog mesta u matrici svake ideologije. Danas je jedini razlog da verujemo u neoliberalizam taj srećan kraj, a jedini razlog da verujemo u njega je to što su nam rekli da će on doći i što to i dalje ponavljaju. Sve što će obeležiti budućnost ako ne bude promene, jeste ono što imamo i danas: privatizovanu vlast, privatizovan javni prostor i javne finansije, privatizovane medije. Taj sistem će samo povećavati nejednakost.
Kao i druge ideologije, neoliberalizam služi opravdavanju samovolje jedne grupe. Ovde je to grupa koja ima krupni kapital. Povećavanje samovolje ove grupe neminovno smanjuje slobodu ostalih građana.
WAU_tab('pb1lxaw0ypn9', 'left-middle')Share
