Svita je zamena za građane u okviru neke ideologije. Sama ideologija je skup stavova u interesu određene grupe i da bi ona mogla da ima legitimitet nužno je da postoji druga grupa, koja naizgled nije deo prve, a koja će potvrditi da to nije tako i da su ti stavovi u stvari u interesu svih, da su objektivni, istiniti, ispravni itd. Svaka od naših ideologija ima svoju svitu koja iz perspektive “naroda” potvrđuje stavove ideologije.
Da bi se pripadalo sviti nužan uslov je da niste deo vlasti ili skupa kandidata za vlast. Svita pravi virtuelno mesto u okviru imaginarnog sveta ideologije koje predstavlja građane. Da bi se svita oformila potrebno je stalno održavati dve crte: svita mora da potvrđuje osnovne elemente ideologije i svita ne sme da bude očigledan deo vlasti. Zbog toga svita može da kritikuje vlast da bi se uspostavila ova navodna “neutralnost”, ali ne i njenu ideologiju. Kritika mora biti otupljena toliko da ipak uspostavi privid nezavisnosti, ali da ne ometa glavnu ideologiju.
Idealni članovi svite su intelektualci, NVO sektor, novinari. Ima izuzetaka od ovog pravila, ali budući da se PR novinarstvo zasniva u velikoj meri na postojanju svite, tih izuzetaka je u medijima malo.
Šta je tačno svita najbolje ćemo videti na primerima.
Kako kritikovati vlast a da joj zbog toga ništa ne fali
Dobar primer svite možemo naći u nedavno objavljenom tekstu “Buđenje“ Miljenka Derete. Dereta počinje tekst sa nedvosmislenim ocenama sadašnjeg stanja u Srbiji: „institucionalizovana korupcija“ „laži i obmane“, „beznađe generisano samoživim dogovorima političkih elita“. Nešto treba preduzeti i Dereta se nada da će se desiti spontani preokret, da će se društvo trgnuti iz letargije i prestati da trpi „nekompetenciju i kukavičluk“. Njegov predlog je da „civilno društvo“ pogura u pravcu evropskih integracija kada je već politika zakazala. Kada pogledamo dalji tekst vidimo da, iako upozorava da bi moglo biti drugačije, Dereta ne izvlači konsekvencu da, zbog „institucionalizovane korupcije“ ne bi trebalo glasati za ovu vlast – kada konkretizuje one koji doprinose da stanje bude loše on konkretizuje samo upućivanje na sadašnju opoziciju. Takođe, on ne dovodi u pitanje vladajuću ideologiju, čak nudi i više. Dok bi stranke eventualno htele da većina u Srbiji glasa proevropski, Dereta kaže da cilj „civilnog društva“ treba da bude da „pokušamo da pritiskom „odozdo” obavežemo sve koji će učestvovati na dolazećim izborima da vode javnu, efikasnu, odgovornu, proevropsku politiku.“ Dakle, iako je stanje katastrofalno, treba da glasamo za iste stranke koje ga porizvode i da potvrđujemo njihovu ideologiju. Zbog čega smo onda uopšte kritikovali vlast?
Kritika se ovde javlja, i to je, kako se pokazuje, glavni smisao ovog teksta, da bi se uspostavila uloga svite. Ona, s jedne strane, treba da predstavlja glas naroda – zbog toga će tu biti realnog opisa stanja, kritike itd. – ali treba i da, prethodno preuzevši ovu ulogu, podrži vlast nakon što joj ritualno isporuči zahteve „naroda“. Tako se postiže obostrana korist: svita je dobila svoju ulogu koja povlači beneficije i značaj, a vlast je dobila zamenu za narod koja nije opasna po njenu vladavinu. Ideologija vlasti je na taj način osnažena. Ako tu ideologiju iznačimo sa C onda je učinak svite to da se C ne zastupa samo iz perspektive A (zainteresovane vlasti) nego i iz perspektive B (bezinteresne, objektivne javnosti).
Ako ovo sve sumiramo, svita:
- kritikuje vlast na način koji dovodi u pitanje samo njene manje bitne elemente
(program je dobar, ali se ne sprovodi; potrebni su novi ljudi, nova energija; prave se greške itd.)
- potvrđuje ideologiju vlasti ili kandidata za vlast i njihov politički program
(u ovom tekstu je to proevropska ideologija)
- pruža analizu stanja koja kao najbolju ostavlja preferiranu opciju, a u negativnom svetlu prikazuje konkurente
(ovome najviše služi „politička analiza“)
Primer LDP kao stranke koja igra ulogu svite
Ova apstraktna struktura svite precizno je otelotvorena u slučaju uloge LDP-a u vezi sa sečom platana prošle godine. Svi znamo, vlast je naumila da iseče drvored, dala je sumnjiva objašnjenja, dosta javnosti se pobunilo. Čedomir Jovanović onda istupa kao zastupnik tih građana, kaže da se stvar mora ispitati i razjasniti. Zakazuje sednicu Odbora za životnu sredinu Skupštine Srbije na koju poziva Jovana Ćirilova i Borku Pavićević koji govore protiv ove odluke vlasti. Čedomir Jovanović kaže da će delegacija odbora sledećih dana sresti sa upravom Grada Beograda i preneti im primedbe građana. Dovde se, dakle, vođa LDP-a postavlja tako da ispunjava prvi element potreban za svitu. On staje iz zahteva građana, preduzima akciju, postaje njihov zastupnik. Oni sada mogu da misle da će on zastupati njihove interese.
Međutim, posle sastanka sa gradonačelnikom kome ne prisustvuje niko od građana i koji traje samo sat-dva, Čedomir Jovanović izlazi sa izjavom da je potpuno uveren u opravdanost seče, da je stanje drvoreda katastrofalno i da je već dogovoren i izgled novog drvoreda. Dokumenta čije se objavljivanje čekalo biće objavljena, ali neposredno pre seče, što je neće sprečiti. Građani čiji je glas navodno bio Čedomir Jovanović više ne postoje.
Epilog ove priče je da celu temu više skoro niko ne spominje, a da se po završteku seče LDP regularno pohvalio ukupnom rekonstrukcijom Bulevara kojoj su dali svoj doprinos.
Ali, ovo je samo jedan slučaj. LDP je i inače stranka koja funkcioniše kao stranka-svita. To se može pokazati preko programa „ubrzanja tranzicije“ koji karakteriše LDP. Trenutno, jedan od glavnih elemenata programa LDP je nastavak tzv. strukturnih reformi. Zahteva se dalja privatizacija javnih preduzeća, prodaja strancima i eventualno postavljanje stručnog menadžmenta. Kada se pogleda program DS po istom pitanju vidi se da je on istovetan. I tu se kaže da je „privatni vlasnik uvek bolji od državnog“, „državno preduzeće ne može da izdrži konkurenciju“, „država ne treba da se bavi privredom“ itd. Međutim, pošto su svi svesni da dalja privatizacija dovodi do novih otpuštanja i povećanja broja nezaposlenih, da se na taj način različiti monopoli predaju u privatne ruke, da su posle privatizacije upropaštene i zatvorene mnoge fabrike, da je dalja prodaja resursa nepopularna, DS okleva da bude sasvim jasan sa ovim programom i da ga brzo sprovede, jer mora brinuti o opstanku na vlasti. Međutim, zbog tog stava je optužen da pravi kompromise sa programom strukturnih reformi. LDP smatra da je „neophodno nastaviti sa procesom tranzicije bez kompromisa“.
Gde je sada tu uloga svite? Naravno, trenutno je relativno malo građana za ove strukturne reforme, tako da se LDP ovde ne može predstaviti kao glas naroda. Međutim, on postaje glas naroda na način da se program daljih struktrunih reformi predstavi kao neminovan i jedini dosledan i logičan. Na taj način, LDP može da bude glas naroda zbog toga što će svi, pre ili kasnije, doći na taj program i zato što se kompromisi sa tim programom mogu praviti samo iz privatnih ili stranačkih interesa, eventualno iz neznanja.
Na taj način postiže se ono što inače radi svita: potvrđuje se vladajuća ideologija, potrvrđuju se konkretni predlozi vlasti, ali se njima dodaje element kritike koji je navodno u interesu svih. Kritikuje se tempo, odlučnost, nosioci politike, ali se sam program ne kiritikuje već čak zaoštrava. U stvari, program se, uz pravljenje određene tenzije svita-vlast, osnažuje iz novodno neutralne, nezainteresovane perspektive, što se u slučaju LDP postiže intelektualnom pozom. Vlast može samo da poželi takve kritičare.
Ova uloga LDP videla se i prilikom prvih kritika koje su došle iz Evrope na račun reforme pravosuđa. LDP je reagovao na način koji je sugerisao da iako je nesposobna proevropska vlast to uradila loše, sve će ipak biti dovedeno u red kada se i LDP priključi. Ova podrška LDP ima preciznu ulogu podrške koju nekoj ideologiji pruža svita: nešto ne podržavaju samo direktno zainteresovani, oni koji moraju, već i nepristrasni, objektivni politički činioci.
Da li se mora biti deo svite?
Sve naše ideologije - proveropska, nacionalistička i neoliberalna - imaju svoje svite. Nacionalistička svita se mahom bavi istragom kvislinga i izdajnika, izjednačavanjem nacionalista i „srpskog naroda“, zaštitom nacionalističkog prava na samovolju itd. Proevropska svita danas govori o važnosti kandidature za članstvo u EU, agresivnosti i nedostatku programa naprednjaka. Zanimljiva je brojna svita neoliberalne ideologije koja podržava vlast da ne popusti javnom sektoru, napada nezavisna tela, prikazuje državu kao nesposobnu, a političare kao nužno korumpirane.
Pošto kod nas vladajuća političko-tajkunska klasa kontroliše sve medije, oni su skoro sasvim ispunjeni PR novinastvom čiji veliki deo nastaje uz pomoć svite. Ali postoje i izuzeci od ovog pravila. Na primer, Svetislav Basara ili Verica Barać nisu deo svite. Ako pogledamo jednu od Basarinih poslednjih kolumni („Tuđin protiv predatora“) vidi se da samo jedan tekst može biti dovoljan da se prekrše osnovna pravila svite. Basara upozorava da se ništa neće dobiti ni od glasanja za vlast ni od glasanja za današnju opoziciju. Basarin spor sa nacionalistima svakom je poznat, međutim, iako je Basara načelno za ulazak u EU, daleko od toga da od Evrope pravi idola koji rešava sve probleme, sasvim suprotno. Ne može se desiti da Basara brani tajkune od Verice Barać. Drugim rečima, Basara nije deo bilo koje svite. Verica Barać time što interveniše u netransparentan prostor vlasti dovodeći u pitanje njene konkretne poteze radi nešto što je nezamislivo za svitu. U poslednje vreme Jovo Bakić i Vladimir Todorić objavili su tekstove (Demagogija – bolest politike, Oni ne razumeju) koji takođe krše pravila svite.
Oni naravno nisu jedini, ali je problem što svi koji govore na taj način deluju u okruženju koje oblikuju svite. Kao što ne možemo da prepoznamo da je PR novinarstvo zamenilo pravo novinarstvo, tako ne primećujemo ni nastanak svita. Tamo gde svite okupiraju čitav javni govor, ne postoji javnost već samo nekoliko suprotstavljenih proširenih PR strategija u sukobu. Svita se ponaša na sličan način kao i ideologija. Ona štiti samovolju određene grupe ili vlasti, ali štiti i svoj položaj. Zbog toga svita pokazuje najveću netrpeljivost, naravno prema suparničkoj sviti, ali i prema onima koji nisu deo nijedne svite. Kao što nacionalista želi apsolutnu slobodu u okviru svoje grupe, tako svita želi apsolutnu slobodu služenja, da može da govori bez smetnji koje bi nastale u okviru slobodne javnosti.
Share
